С ким си, таки си

Колико сам потрошио животане енергије, губећи драгоцјено вријеме у небитним стварима са небитним особама, задовољавајући њихове потребе за некаквим дружењем и попуњавањем неке њихове празнине, препуштајући се чулним осјећањима, а не никаквим рационалним потребама. Али са друге стране гледано, ако је човјек жељан знања, без обзира на друштво и тему из сваке ситуације ће извући и научити нешто ново и  за живот корисно.

Благотворно је да се и формиран човјек дружи са ведрим, здравим и моралним људима, слиједећи сопствена искуства и искуства старијих, јер неке особине су урођене а неке се стијечу кроз живот. Зато је дружење неопходно, младима још више, али морају знати с’ киме и како.  Док бијах дијете, и у раној младости, ако јој се није свиђело моје друштво Мајка би ми приговорила: „С ким си, таки си!“ Ни данас не знам је ли то пословица или је  сама смислила, да би ми указала колико је потребно водити рачуна о избору друштва, па је једном приликом, док је чупала коров у лејама лука онако наузгред нагласила, чинило ми се спонтано, а данас сам сигуран да није него намјерно да ме упозори, колико је штетна повезаност са лошим људима: „Мичем дивљу траву, која је никла између лука. Ако је оставим брзо ће га надвладати и он не само да се неће виђети, него ће потпуно исчезнути. Тако је и са људима. Кад уиђу у лоше друштво, неће се виђети и брзо ће постати нико и ништа.“

А, Отац. На све што ме упозоравао, ако га нијесам послушао то ми се издешавало. Чини ми се да ми се најмање пет пута десило; све ведро, нигдје ни најмањег облачка, упекло сунце, а он: “Понеси кишобран.” Ма какав кишобран, да ми се смије народ? Када се вратим као покисла кокошка: “Рекох ли ти ја!” Мислим:- рече, али ја сада морам ћутати. Ако је мислио да сам нешто застранио, налазио је као поређење неки њагори примјер људског понашања и  његових животних промашаја, па би рекао: “Само ти тако па ћеш обршити ка’ Тај и  тај. Тако је он радио, па ено шта је дочека’?” Сјетим се кишобрана: -Зна отац боље га послушати, иако баш не признајем, друштво је савременије и оље зна од њега.

Много истине је било заробљено у овим поређењима и савјетима родитеља, кеје су преносили из свог животног искуства, а који тек сада предамном постављају више него једно питање, а основно је; треба ли се човјек понашати и радити по диктату својих осјећања или тамо неког небитног  појединца, који црпи његову драгоцјену енергију и ремети склад његових моралних принципа, а он нема снаге да му се одупре иако то силно жели. Данас је дошло вријеме, да је права умјетност одбранити се од љепљивих и себичних, који због личних интереса, не бирину о твојим интересима и не бирају средства да остваре своје циљеве, па ти се увуку под кожу и чачкају по животу, а ти скоро да немаш времена ни за себе и своје проблеме, а не да претресаш туђе. Такви људи су понекад отворени, тако да је њихова себичност примјетна на први поглед, али има и оних који изигравају велику жртву, како би скренулу пажњу и из тога извукли одговарајућу корист.

Наишло је ново вријеме такозваног онлајн пријатељстава. Не искључује се, по мени,  могућност  постојања, таквог пријатељства, па и у мојој младости су постојала таква, само што су умјесто преко интернета склапана путем писама. Данас у томе виртуелном интернет простору сретамо једни друге, баш као што се сретамо на улици, или на било којем другом мјесту у правом животу.  Са непознатим се мимоилазимо, поздравимо се са познаницима, са блискијим размијенимо по коју ријеч, а са пријатељима одемо на кафу, позовемо их у госте, тражимо прилику да се чешће гледамо.

Препознавање у неким заједничким интересима доводи до склапања пријатељстава. Такве особе се јављају порукама које указују на праве животне вриједности, без предасуда у својим ставовима о животу уливају повјерење. Тако и у том свијету онлајн пријатељстава, човјек пронађе неке људе који му одговарају као саговорници. Имају слична размишљања, слична интересовања, сличне карактерне особине, воле чути вашу ријеч, видјети оно што радите, у комуникацији се осјети нека  емпатија и блискост као да су ту поред. Веома вам је драго када се јаве, па чак шта више, брзо осјетите када их нема на интернету. Због тога се понекад запитате, да ли је боље дружити се са пријатељима из свакодневног, стварног живота у чије пријатељство нијесте сасвим сигурани, чије присуство замара и гуши, или можда покажу да су “прави” само када им треба жирант за кредит у банци, позајмица у новцу, или било која друга услуга, а када обаве свој посао више се ни у пролазу не јављају.

Треба имати у виду да и међу онлајн пријатељима има много оних незадовољних, који увијек мисле да им је други крив за неуспјехе и стално у некоме траже кривца, па своје фрустрације преносе и на ово виртуелно, као и на своје блиско окружење. То су особе које стално живе у неком страху, или се грчевито боре за доказивање и боље мјесто у друштву, па покушавају на неки начин да тај страх пренесу на своје пријатеље, а иза тога је увијек сакривено нешто недовршено у њиховом карактеру, у васпитању, или можда у лошим искуствима из дјетињства. Критике тих незадовољних виртуелних, као и правих се заснивају на субјективном мишљењу без икаквог утемељења у аргументованим доказима, па себе стално доживљавају као жртве и увијек се од нечега бране, мислећи да људи око њих морају испуњавати њихова очекивања и жеље. Такви људи не чују никога осим себе и увијек ће у другоме траже кривца.  Све је потпуно идентично као у реланом животу, они никада неће признати своју грешку, зато је бескорисно убјеђивати се са њима, не треба ни покушавати улазити у расправу, а није их штета ни уклонити из пријатеља да не узнемиравају. Баш зог тога што су такви у реалном животу,  фејсбук користе као вентил за лијчење својих фрустрација на непознатим особама.

Нажалост политичка клима у нашем друштву, због дуготрајне аутократске владавине једне политичке групације довела је до драстичних подјела у народу, па људи, политички различито опредијељени зазиру једни од других. То је кулминирало дотле да преовладава мишљење да ни у једном погледу не може бити пријатељ онај ко политички другачије мисли, а многима је довољан повод за прекид комуникације ако примијете да на профилу имаш пријатеље из другачије опције. У томе баш предњаче они који су били наводни  пријатељи у стварном животу, али мене то много не брине, пошто тек тада схватим да они никада ни у једном смислу нијесу били пријатељи. Ако бих се руководио њиховом логиком, можда не бих ни са рођеном браћом говорио, да не говорим са кумовима и комшијама, зато имамо примјер у врху црногорске власти од деведесетих, па све до данашњих дана. Али и то је корисно за једно искуство у којем се само освијетле и покажу прави пријатељи и људи. Прави остају и никада не издају. Остају они који из стварног убјеђења, а не из користољубља и полтронства другачије мисле. Доследни су. Људски се боре за своје ставове. Лијепо је са њима подијелити нека животна искуства и лако је наћи мнго заједничких тема иако се нажалост у последње вријеме сва наша прича свела на политику, чему су највише кумовала неколика нагла политичка заокрета партије која је на власти скоро три деценије, што је довело до потпуне дезорјентације народа у политичком смислу, а последице тога су подјеле и нетрпељивост међу људима.

Паметан човјек са стабилним особинама, рационално користи своје вријеме и проналази начин да себе заштити од утицаја нездраве средине и љепљивих особа. Зато постоји општа људска потреба да особу са којом контактирамо процијенимо као одређену личност, како би могли предвиђети њено будуће понашање и у некој мјери своје понашање прилагодити њеном, али не да нас њено понашање преплави и да пред њим узмакнемо и потиснемо своје карактерне особине. Једноставно свака јединка мора наћи начин да разумије саговорника, а тако ће и себе разумјети.

Док сам био млађи, готово уопште нијесам обраћао пажњу шта други говоре о некоме, што се баш и није показало претјерано паметним. Данас ми је јако битно ко износи своје мишљење о другоме, и гледам да га чујем са више страна. Мишљење о новом саговорнику који се намеће као пријатељ, боље је формирати на основу његовог понашања према другима, него према мени, јер мени може ласкати и угађати. Зато његов став према другима најбоље говори о његовом карактеру. Начин на који се обраћа људима у своме окружењу; бахатост, надменост, нељубазаност, склоност вријеђању и подсмијавању, знаци су који упозоравају да ни ја нећу бити поштеђен прије или касније.  Мудри живе тихим животима и пуште друге да живе свој живот, не дозвољавају да их материјално искоришћавају они који без потребе кукају да немају, да немогу и неумију, јер је много нерадника који могу радити и зарадити, али се не труде, него увијек траже и очекују помоћ од других, зато треба добро процијенити и помоћи онима којима је помоћ стварно потребна, како би и они немарни почели радити и како би се потрудили да науче ако не знају, а не да се стално ослањају на друге, па нека су и род најближи.

Добронамјеран човјек је отворен према другим људима, према природи и свему живом и неживом, једноставно ужива у животу, људе не доживљава као терет, рад му није терет, него све то доживљава као благодет  живота и све је у складу са човјекољубљем, док напримјер за тврдоглава човјека не постоји стварност, него је „стварност“ оно што он каже и другима никада не допушта да су у праву, без обзира што за своју тврдњу нема ни један једини ваљан аргуменат, уствари он истрајава у томе да његова буде последња и то му је важније од истине  и од достојанства, али и у таквим ситуацијама човјек мора разграничити колико му је та особа битна  и процијенити је ли вриједно трошити своју енергију и драгоцјено вријеме  на убјеђивање са њом. Мали човјек ситне душе увијек завиди, оговара и покушава да  омаловажи, зато и не трба никада водити рат са људима малог ума, то је узалудно губљење времена и енергије на неважне ствари, јер  они нијесу вриједни да човјека омету и зауставе на његовом  значајном путу, који води ка остварењу зацртаног циља. Можда је то учинило те сам рано почео препознавати да дружење са морално добрим или лошим људима много утиче на стање мога духа. Послије тога сазнања и формирања моје личности, као и дугогодишњег рада на психијатрији са колегама из струке и исчитавањем психологије и психијатрије, научио сам препознаватити своје слабости, без којих нијесам, као и сваки други човјек на овој планети, и цијелог живота сам учио и научио како их без по муке контролисати, али и то како туђе препознати.

Потреба за дружењем подстиче потребу за здравим и нормаланим животом што ствара реакције на одређену врсту стимулације која има социјално значење, а мени се понекад дешавало, да ли је то моја мана, да сам у неким тренуцима био довољан сам себи. Често су ми се најбоље идеје рађале када сам размишљао у самоћи и то не о ономе што сам требао да радим, него о нечему сасвим другом, што је више личило на неку врсту маштања него стварности, које сам касније, кроз озбиљно сагледавање цјелокупне ситуације, успијевао да спроведем у реалност. Зато је понекад боље бити и сам него себи наметнути  обавезу да си стално у друштву, па ма какво оно било. То не значи да мислим да ми нико није потребан и да сам ја сам себи довољан, и када једнога дана нестанем и послије мене не остане ама баш ништа корисно, зато се понекад можда и превише отворим према другима, у нади да ће од те моје отворности и други имати неке користи и то баш они који се од мене, по мишљењу, а не по моралу разликују, јер формираним особама са ниским моралним вриједностима нема помоћи, нити они коме могу помоћи, него тај ко покушава да их уразуми сам пада у клопку из које се тешко отима да им се не придружи, или ако ништа друго биће означен, па ће морални од њега зазирати и почети да га избјегавају. Мислим да би за неко лично искуство највише користи могли имати они чије вријеме тек долази, а који ће се сигурно разликовати и по размишљању и по понашању у односу на ово вријеме у којем сам ја живио, исто као што сам ја промијенио начин мишљења о животу у односу на моје родитеље, али не у моралним вриједностима, којима су ме учили. Иако су очеве поруке биле јасније, оштрије и директније, па су ме одмах подстицале на размишљање и страх, помало. Ја сам тек данас у овоме времену, послије толико година схватио колико се мудрости годинама скривало у оној мајчиној, онако наузгред, давно изговореној реченици из које сам тек сада схватио, да је коров много јака и опасна биљка,  ако се од њега не брани он брзо надвлада и око себе уништи све што је вриједно. Тек у мојим зрелим годинама, негдје деведесетих почео  сам озбиљно схватати да и међу људима расте опасни коров, који је посијан на плодно тле распале државе бујао брже него што сам у почетку мислио, тако да се сада са невјерицом питам: -Је ли људски коров надвладао, па се од њега не виде слободноумни и слободномислећи људи?

Наравно да постоји жал за прошлим временима која се из ове временске дистанце чине љепшим од ових данас због саме љепоте коју младост носи са собом.  Питам се да ли сам се ја толико промијенио, или су нас околности и бриге отјерале у неку другачију стварност? Јесам ли ја имао воље и био довољно способан да допуштим онима до којих ми је стало да буду оно што они сами за себе одаберу? Јесам ли довољно времена и пажње посвећивао битним особама у моме животу и колико сам се трудио да узвратим пружену пажњу и љубав? Јесам ли могао више пружити својој породици и њеном усавршавању? Јесам ли се увијек коректно понио према својим пријатељима, према колегама и уопште према људима у своме окружењу, који су то заслуживали?  Јесам ли се довољно трудио да разумијем разлике у мишљењу и наравно јесам ли се довољно борио за своје ставове, када је неко покушавао да ми по сваку цијену наметне своје и убиједи ме у супротно, без иједног ваљаног аргумента?  Јесм ли се трудио да у датим околностима преиспитам реалност и сваки тренутак искористим у лијепом  дружењу са добрим и умним људима, од којега би имали користи и они и ја?

Јесам ли…?

Човјек је друштвено биће, али у времену у којему морална ништавност у доброј мјери испливава на површину, мора се без остатка борити да гради здрави став о себи и о свему што га окружује, ослушкујући сбе и људе који га окружују и да сваку ситуацији користи како би научио нешто корисно из својих успјеха, па и неуспјеха. Свакако, када су у питању неуспјеси, боље се учити на туђим него на својим грешкама и падовима.  Ако човјек тежи ка томе да опстатане нормалан и моралан мора пружати отпор угњетавању, од стране неувиђајних и нетолерантних особа, па било да су појединци или групе, а нарочито ако су власт, зато што је тада њихова снага и моћ за искоришћавањем много већа. Дати им до знања да њихово друштво и наметљивост не прија и не одговара, а ако се тако не успије ослободити, онда им отказати послушност, макар и по цијену жив

 Онај који свакоме одобрава, нема сопствени став и никада неће доћи у ситуацију да се чује и његова ријеч. Колико ћемо успјети да се изборимо за здраве ставове, у склопу

Facebook komentari

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *