У ВРТЛОГУ ВРЕМЕНА

 

  • Назив романа: У ВРТЛОГУ ВРЕМЕНА
  • Аутор: ВУКОСАВ ДЕЛИБАШИЋ
  • Тираж: 500
  • Број страница: 270
  • Коричење: ТВРДИ ПОВЕЗ
  • Цијена за Црну Гору: 7€ са доставом
  • Цијена за Србију: 800дин са доставом
  • Издавачка кућа: НЕКАЗАНО, БАР
  • Година издања: 2020.
  • Рецезенти: СТАНКА ЋАЛАСАН
    И ДРАГАН СТАНОЈА ФИЛИПОВИЋ
  • Лектура: МАРИЈА ПЕЈОВИЋ ЗЕКОВИЋ
  • Корице и техничка обрада: ВАСКО ДЕЛИБАШИЋ

О РОМАНУ:

Доц. др. Раде Вучићевић

~ Објављено у часописима „ДАН“ и „РЕВИЈА Д“ ~

 

У вртлогу времена“, нови роман Вукосава Делибашића, књижевника из Никшића, у издању „Неказано“, Бар, 2020.год.

Вукосав Делибашић је по струци медицински радник, а по вокацији књижевник, што се да видети и из његовог литерарног опуса, који није ни мало наиван. Доказ томе је и овај, нови аутобиографски роман насловљен „У вртлогу времена“ у издању „Неказано“ из Бара, текуће 2020. године.

Иначе овај својеврсни романескни дневник, већ на први поглед оставља утисак озбиљног дела, са књижним блоком А 5 формата,  обима 270. странице, што у овом површном, а ужурбаном времену представља већу књигу, какве читаоци не радо читају, тражећи мање страничне библиографске јединице, е да би тим телеграфским сусретањем задовољили оно мало преостале потребе за старом, добром класиком.

Са веома успелим коричним решењем, за шта се својски потрудио Васко Делибашић, примереном лектуром коју је потписала Марија Пејовић Зековић, те стручним и допадљивим рецензијама Станке Ћаласан и Драгана Филиповића, коректим отиском штампарије „Графокартон“ из Пријепоља, уз завидан тираж од 500 примерака, ова књига оставља снажан утисак на сваког љубитеља белетристике, то јест лепе литературе..

Методолошки, чине је неких четрдесет глава, тематски повезаних, хронолошки пореданих, временски датираних, тако да то Делибашићево казивање има неки природни ред, дневнички след, написаних у првом лицу једнине, у наративном, приповедном облику, језички локал-архаично бритком, богатом, стилски питком, разумљивом, читљивом а одвећ пријемчивом да радња читаоца гура напред, не дозвољавајући му предах, прекид, медитацију нити одустајање.

Сказ је сугестивано убедљив, помало историографски, јер га прате датуми, сати, догађаји, личности, радње од некуд знане, свет наше недавне трагике и ратне прозопеје, тек недавно свршене на нашу штету, дакако. Порази, не они са бојног поља, већ они наши сучаствени, дуже се памте од победа, поготово ако у томе изгубимо некога свога, драгога, не рачунајући државу коју смо изгледа изгубили датумом њеног оснивања, то јест формирања.

Вукосав Делибашић има урођени смисао за приповедање, тачније рођени је наратор са евидентним драмским елеметнима, тако да у њему постоји и притајени драматург, јер монологе, дијалоге и заплете, гради са завидном, али успешном лакоћом стилске грације у текстуалној, реченичној творби радње. Ипак, ово дело карактерише и његово мајсторство описа, попут руских формалиста, тачније реалиста са средине деветнаестога века, слика невероватне природне феномене, даје описе лирске лепоте са епским нагласком  у чудаству боја, које може уочити само писац истанчаних а префињених запажања, неко са талентом сликара а даром гуслара, одвећ препуштеног уметности у тајанству литерарних изазова.

Ишчитавајући ово дело, упознајемо две упоредне радње, два независно повезана дешавања од којих је један његов властити, дубоко психолошки изазован у питању, „чему све то“?, а потом и онај национално колективни, „у име чега и за кога..“? Оба питања су тешка и без правог одговора, јер нешто велико а важно, отело се контроли па манита, док они одговорни, глуме невиност присиљавајући обични свет да по ко зна који пут животима плаћа њихову неспособност, нестручности и наивност.

Распадом једног великог, заједничког уређења, система и заједнице, ствара се хаос, безнађе из којег настају мали, независни сегменти приватног власништва, нечасни скоројевићи, транзиционе и рецесионе хијене, алаве а безобзирне у отимачини, пљачки, беспризорности и части.. Миња и друге жртве, само су колатерална штета једног процеса који се одвијао пред нашим очима а којем нисмо били дорасли, за шта нисмо ни припремани, нити имали адекватан одговор таквој пошасти која нас је задесила тих раних деведесетих година, сада већ прошлога века и миленијума. Частан човек могао је само „пући“ изнутра, а Вукосав Делибашић се баш добро разуме у те проблеме, чиме ова књига још садржајније, стручније и богатије  читаоцу демонстрира та стања и осећања са прве линије фронта.

Веродостојност, оригинална фактографија живога сведока, преточена у наративни облик литерарног израза, историјски је документ књижевно модификован у „Вртлогу времена“, где остаје трајно сведочанство, оптужница у неком будућем, лепшем свету, ако до њега икада и дође.

Вукосав Делибашић своју хронолошку сторију почиње главом „Почетак краја“, сасвим случајно а можда и намерно, то само он зна, књигу завршава „Узалудним војевањем“, дакле симболика има неке значењске подударности о којима не треба губити време, јер и онако је све било узалудно, налик љутњи кнеза Рогана, након неуспешних преговора са Турцима; „Кад ме жена пита ђе сам био, рећи ћу јој да сам со сијао, куку њојзи ако не вјерова“..

Срећом, Вукосав је увек имао безрезервну подршку и љубав породице, која је основ људскога постојања и живљења. Отуда ће му и ране брже зацелити а сећања на болне епизоде из „Вртлога времена“ ублажити нечим људскијим, топлијим, лепшим. Иначе, ова књига ће пут до читаоца лако пронаћи, препоручиће је њега оригиналност, истинитост и аутобиографска документованост. То је иначе оно што најчешће недостаје савременој издавачкој продукцији, јер смо одавно засићени плагијатством, површности, бледуњавој фантазији и које каквим беживотним, ријалити пројекцијама  квази модернизма.

Име Вукосава Делибашића, долазеће време ће са поштовањем именовати, као неког, ко је дао пуни уметнички допринос историји српске и јужнославенске књижевности са краја двадесетога и почетком двадесет првога века, а то је за свако поштовање и хвалу, јер је  „У вртлогу времена“, несумљиво као ретко ко, задужио нашу читалачку упитан.

 

РИЈЕЧ АУТОРА:

~ Из романа ~

 

Живјех у пет држава, а нигдје се не селих. Пет домовина, или отаџбина. Сваку сам волио, за сваку се борио, а оне су ме издавале. Нијесам срећан  што сам преко ноћи постао полиглота, па пишем и говорим неколико језика. Моја генерација је учила један, који се звао српскохрватски, или хрватскосрпски, било је наизглед свеједно. Свакако мени је најдрaже и срцу најближе ово писмо и ових тридесет слова, која сам прва научио из свог Буквара, којега се одлично сјећам и послије 65 година, као и моје свеске уских и широких линија у којој сам их почео писати. Седамдесет двије године. Доста је мијењања земаља. Дошло је вријеме да се прије пресељења у неку наредну, у којој ћу се вјечно скрасити, преселим у моју књигу и дам прилику свима, који пожеле да је прочитају, из било које новонастале државе, било којег народа, било које вјере или политике, да ме могу критиковати, кудити, можда и хвалити. Прича аутобиографска… животна, психолошког карактера, перцепција доживљаја, онога што се у турбулентном времену догађало и догађа у мени и око мене. Оцјена живота, процјена наметнутих околности, можда и подсвјесна жеља за ослобађањем од доживљених непријатности. Доживљај самога себе, људи и природе. На основу личног примјера промишљање човјека у ратним условима и турбулентним временима. Нијесам могао, иако сам покушавао, избјећи да се не дотакнем политике, јер је веза између униформе и политике веома тијесна. Уз то, човјек је друштвено биће, па хтио не хтио, и ако није активан, он је принуђен бити у политици. Да би разумио људе са проблемима, мора се бавити њима, ући у суштину њихових тешкоћа и све то некако проживјети.

БЕСАНА НОЋ:

ПОГЛАВЉЕ ИЗ РОМАНА

Да ноћас није брујања овога хеликоптера који кружи изнад околних брда, још би ми теже било искушавати ноћну тишину без тренутка сна, пошто је сваку њену драж однијела бујица тешких мисли. Колико пута сам до јутра погледао фосфорне казаљке сата на руци, које су једине свијетлиле у овој помрчини и давале ми наду да ће ипак сванути, иако се никада овако споро као ноћас нијесу помјерале. Колико пута сам се у вртлогу мисли питао: хоће ли свитати, хоће ли пролазити ова тешка, бескрајна ноћ, и ова ноћна мора, која је у мој ум смјестила тешко бреме мисли, питајући се има ли ишта теже од бесане ноћи, у исто вријеме закључујући да је неко мудар за увече смислио поздрав: Лака ти ноћ!

Потонуо сам у њену помрчину и у безизлаз својих мисли чекајући нови дан у којем ми ништа неће бити јасније него ноћас. Остаће исти привид и заблуда, али не могу мисли зауставити, оне саме надолазе, комешају се и мијешају, мијењају свој ток, час су овдје, час тамо гдје су ми браћа, па онда прелете на дјецу, иако знам да бар они овога тренутка спавају и да су безбједни. Гара их, уз изузетну помоћ своје мајке, брижно пази, иако сваки дан иде на посао.

Размишљам о старој мајци која је сама у трепачком невидбогу. Знам да ни она ноћас не спава. Знам о чему размишља. Брине стара мајка, као и свака мајка, о својој дјеци и пита се: „Ђе су ми синови ноћас? Како им је? Шта ће бити с њима? Зашто су морали њих тројицу повести? Може ли бити да је ово поново рат, да ће ми ђеца изгинути? Зар није доста што ми је брат од двадесет година, 1943. године, у Бици на Сутјесци дао живот за Југославију, за братство и јединство наших народа? Је ли могуће да се ти народи пола вијека касније међусобно бију? Имамо ли ми стварно непријатеља, или га је неко измислио? Прича се да су Сава Ковачевић и његова бригада свјесно жртвовани на Сутјесци, зарад неких других циљева, па може ли бити да и у овој, како сам чула да је зову ′Савиној бригади′, жртвују и нашу ђецу?”

Мајка само зна да смо у војсци, негдје тамо на несретном ратишту, али не зна гдје. Како би стара неписмена знала, кад ни ми нијесмо знали куд идемо и куд нас воде, док нас нису овдје искипали. Да, баш тако, искипали су нас, без објашњења што смо ту.

Гара ми је јуче послала писмо по неким људима из “Монтекса”, који су дошли са руководством Општине да нам дају подршку и охрабре нас:

Урош се јавио телефоном из Билеће. Рекао си ми да си молио за Милорада да га не  позивају и да су ти обећали, али ништа од тога. Позвали су га, и он је негдје тамо. Ишла сам у касарну и молила да га пуште. Када  поменем два ђевера и мужа, прекину ме на пола реченице и кажу:

Не можемо ти ми ослободити мужа! Не бој се госпођо! Није само твој муж на ратиштy!

        Нијесам дошла да молим за мужа, него за ђевера. Стара свекрва је сама на селу. Oн живи са њом, са својом мајком. Најмлађи је од браће. Није ожењен, па је мајка сама и нема јој ко помоћи и припазити је. Зар мора поред четири сина, бити сама. То је село, кућа на самштини. Као и свака мајка, брине о својој ђеци. Да није стоке о којој мора радити, иако слабо може, дошла би овдје да буде са нама, па би јој, колико толико, лакше било. Онда они тобоже буду фини и кажу: Најдаље за дан-два биће враћен, али, ево, поново ништа...

…дјечаци су добро и добри су…  Дјеца у трећем и петом разреду знају да се у рату пуца и гине. Зато су њих двојица, старијих, потпуно  свјесни да се тамо гдје си ти догађа нешто страшно и да вреба опасност. И они стално гледају вијести. Покушавамо да их склонимо, а како кад се стално зури у телевизор. Тако се и у њиховим мислима стално подстиче сумња и обнавља страх за живот оца. Надам се да ће се ово лудило брзо завршии. Пуно бринемо. Можеш мислити, и мали када приказују Мостар и аеродром, пита: Јесу ли оно тајови ‘виони“. У недјељу смо му, без твог присуства, прославили други рођендан...“

Није ми свеједно што се у њихову невину дјечју психу сије такав садржај и што су прије времена изложени инструментима медијске пропаганде и политичких дезинформација, које непрекидно бомбардују њихову безазленост са свих четири-пет канала, колико их има, на којима се само приказују војници и рат.

Ни минобацачки плотун негдје на даљину није умирио моје суморне мисли. Не знам зашто сам се баш тада сјетио да и брат од стрица Миња има распоред у истој јединици и позивају га на војне вјежбе у исто вријеме када и моју рођену браћу.

Покушавам по ко зна који пут да заспим, питајући се о чему ја размишљам у овој дугој несаној ноћи, у страху који није од непријатеља већ од нечега у мени и од нечега са ове стране, јер знам да у војсци, а посебно у рату, нико не мисли својом главом, па и они најпаметнији изгубе разум. Нашао сам се на овоме мјесту, не својом вољом, него вољом оних који су нас охрабрили и убиједили да смо ту због праве ствари. Нијесу они случајно ту гдје јесу, него смо их ми довели. Имали су наш глас да баш они буду владари наших судбина, па сад немају потребе да нас питају гдје ће нас ставити, него морамо слушати. Они су горе, а ми смо доље. Њихово је да наређују, а наше да слушамо. Могу ноћас да мислим шта ми падне на памет, али не могу ништа да учиним, па ни да побјегнем по овој помрчини. А и какав бих ја то човјек био када бих оставио другове на некаквом фронту, којега уствари овдје још нема, само су се синоћ кроз војску пронијели гласови са другог фронта да тамо има погинулих. Све то ме некако трује и усађује ми сумњу, а опет негирам и опонирам сам себи. Нијесу нас ваљда наши млади државници, на које смо поносни што су најмлађи у свијету политике, а тако мудри и паметни, послали овамо непромишљено. Знају они како се воде државнички послови у оваквим ситуацијама. Јесу ли прије педесет дана сва средства информисања брујала да су никшићки љекари и медицински техничари издали интересе државе и свој народ? „Бацили су оружје.” Је ли ме директор болнице звао на разговор? Је ли ми рекао: „Mора се ићи, нема друге“? Јесу ли приводили, па и затварали оне који се нијесу одазивали позиву? Кажу ли нам: „Oвдје се брани Југославија, овдје се брани Црна Гора“? Кажу ли: „Oво је рат за мир”?

Ова два посљедња питања су у мом уму створила потпуну збрку и конфузију: Која то Југославија ако се већ војска повлачи из Словеније? Од које војске се бранимо? Добијамо ли информације са средстава информисања која су нам доступна да Туђман говори: Хрватска до Котора и до Никшића? Која је ово ЈНА кад кроз њу посљедњих дана пролазе којекакве шићарџије са разним обиљежјима добровољаца, осим неколико часних појединаца који су дошли да буду уз синове јединце, и оних који стварно вјерују, као и ми, да се овдје бране Црна Гора и Југославија и који слушају команду, а не иду по околним селима, као ови први, из само њима знаних разлога. Јесу ли домаћини са територије никшићке општине и јунад, а не само јагњад, клали и слали да нахране војску? Је ли та храна стизала до војника на положајима, или је поново враћана у никшићке месаре? Зашто наш глас нико не чује? Јесам ли команданта моје бригаде молио да најмлађега брата врате кући, као што сам, прије него сам овамо отишао, молио потпуковника, координатора у војном одсјеку? Је ли он преко цијелог табака крупним словима записао име и презиме и чврсто обећао да га неће позивати говорећи ми: „Све ће бити завршено и није право да идете вас тројица браће.” Испуни ли обећање?…Не!

Питања без јасног одговора су надолазила у неком бунилу све док негдје у свануће, не знам кад, утонух у кошмар снова у којима је доминантна фигура био мој, прије двије године преминули отац. Уђох у неку велику просторију са дрвеним подом, која ме у маглини сна подсјети на салу запуштеног сеоског дома, у којем су се раније одржавали зборови Социјалистичког савеза радног народа Југославије. Велика задимљена просторија са старим патосом на којем су се даске расушиле, између њих се указују празнине, олабавиле су и шкрипе под ногама. Нема у њој намјештаја, нема ни клупа. Људи измијешани у цивилном и неким војним униформама, сједе на поду около при зидовима, и једни и други неуредни и запуштени. Отац улази у просторију, огрнут дроњавим војничким ћебетом, од кољена надоље голих ногу. Иде бос, по даскама које шкрипе под ногама. Оде десно и сједе међу људе. Кренух и ја да сједнем поред њега, али ми не даде. Љутито одмахну руком, прекори ме и отјера, ријечима: „Бјежи! Бјежи од мене! Шта си навро, ка да немаш ђе друго сјести но ође.“ И не сједох поред њега, нити се наљутих што ме гони од себе. Окренух се и одох на другу страну, а гдје сам се уставио и да ли сам негдје сјео или изашао из те просторије, не знам. Сан се прекинуо или га се даље ујутро нијесам могао сјетити.

Је ли покојни отац у моме сну дао одговор на сва ноћашња и наредна питања у вези са овим ратом? Било је то посљедње питање, које сам себи поставио ове ноћи. Иако нијесам сујевјеран, ујутру сам почео тумачити значење сна.

Рецензије:

 

Прво питање које ми се као рецезенту наметнуло када сам прочитала рукопис је: Којој врсти припада Делибашићев роман „У вртлогу времена“? На основу начина приповиједања, ово је аутобиографски роман, али и роман тока свијести, а тематски је, антиратни. Једноставније је писати о догађајима у трећем лицу , поготово о оним у којима је аутор учесник, него у првом, и на тај начин избјећи присмотру читаоца на  релацији: субјективно – објективно. Вукосав се, ипак, смјело опредијелио за ЈА форму. Започиње га пјесмом-писмом (посветом), топлим и брижним, којим нас кроз субјективну призму уводи у идејни простор романа. Роман је састављен од заокружених (40) прича, повезаних некада асоцијативно, а некад ретроспективно у цјелину.

Станка Ћаласан – професор српскохрватског језика

Делибашићева књига је, пре свега, антиратни аутобиографски роман. Од увода, преко описа ратишта и догађаја, својих мисли, карактера људи којима је окружен, до последњих поглавља и страница, аутор читаоцу јасно ставља до знања да је ратно безумље највеће зло које је задесило људе на тим просторима. Описујући, уз све друге детаље, и своја осећања, он нам поручује да не може да схвати спремност људи са истог тла, истог језика и корена, да могу да чине страхоте и зла једни другима. Писац опомиње генерацију своје деце, и оне које ће тек стасати, на простору некадашње Југославије, да су мржња и злочини само производили још већу мржњу и освете и да су у оваквим међуверским и међунационалним сукобима, сви губитници..

Драган Станоја Филиповић – књижевник

 

ПРОЧИТАЈ РЕЦЕНЗИЈЕ

(У цијену урачуната достава)

КОНТАКТ

САДРЖАЈ:

 

Почетак краја ~ страница 9

Мобилизација ~ стр. 22

Логоровање ~ стр. 26

Пут у неизвјесност ~ стр. 30

Савина бригада ~ стр. 33

Бесана ноћ ~ стр. 35

Браћа ~ стр. 41

Mиња ~ стр. 45

Послије опроштаја од Миње ~ стр. 57

Ратник са протезом и пијана ратница ~ стр. 59

Прва жртва из наше бригаде ~ стр. 65

Сузе Лазареве ~ стр. 67

Јужни логор ~ стр. 80

Ни рата ни мира ~ стр.  83

Сваки човјек је посебна прича ~ стр. 89

„Чудна јада од Мостара града“ ~ стр. 94

Овдје упразно глуваримо ~ стр. 98

Од Мостара до Мостара ~ стр. 99

Други пут на Неретви ~ стр. 103

Поглед са ватрене линије ~ стр. 111

Идем на два дана кући ~ стр. 114

Јама ~ стр. 121

Потрес ~ стр. 124

Бог чува ~ стр. 128

Трагом прошлости ~ стр. 141

Узалудно војевање ~ стр. 150

Посљедња ноћ над Неретвом ~ стр. 160

Она брда горе, а ми одосмо ~ стр. 162

Благи посттрауматски симптоми ~ стр. 169

Бомбе су ме пратиле ~ стр. 172

Чарапе од пет милиона ~ стр. 176

Једна земља а два господара ~ стр. 181

„Ратник“ ~ стр. 182

Ишчекивање ~ стр. 194

У двовлашћу ~ стр. 205

Катарза господара рата ~ стр. 212

Једном пријатељ – увијек пријатељ ~ стр. 219

Срушише симбол Мостара ~ стр. 230

Споменици умјесто живота ~ стр. 232

Стручњаци за све ~ стр. 240

Спокојно чекам крај краја ~ стр. 247

О аутору ~ стр. 259

О роману ~ стр. 261

  • Спокојни одушак ~ стр. 261
  • Човјек и част у оловном времену ~ стр. 266

  1. Dragan Perućica

    Vule,

    Vrlo pažljivo sam pročitao tvoju knjigu.Više sam nego iznenađen sadržajem i kvalitetom knjige.Knjiga čini jednu dobro osmišljenu cjelinu koja dok se čita drži pažnju…Poruka koju si knjigom htio da pošalješ uspio si.Najviše mi se dopalo poglavlje „Lazareve suze“.

    Dok se knjiga čita i čitalac se osjeća kao da je na frontu i da proživljava svaki trenutak sa autorom.Taj osjećaj za čitaoca je veoma važan.

    Razmišljanje i promišljanje kroz cijelu knjigu je plod tvoje mudrosti i životnog iskustva. Kroz cijelu knjigu uspio si da pokažeš svoju emociju i karakter koji su za poštovanje.
    Jednom riječju sam oduševljen, jer si jednu tešku priču ispričao na vrlo zanimljiv način i sa porukama koje zaslužuju pažnju i duboko razmišljanje prije svega ljudskog, odnosno moralnog aspekta.

    I ovom knjigom potvrdjena je besmislenost svakog a posebno gradjanskog rata.
    Po ko zna koji put i ovoga puta potvrdjena je stara istina: „Ko pogibe osta na bojištu, ranjenome dadoše medalju, ko pobježe i krst i medalju.“ Odnosno, uvijek je bilo da revoluciju jedni vode a drugi je koriste.

    Još jednom srdačan pozdrav i sve čestitke!

  2. Vuk Mišković

    Vukosave Delibašiću, čuo sam za tvoj roman u kom si između ostalog pisao o ratnim devedesetim godinama na prostoru bivše države, a mene je baš to interesovalo, pošto sam i ja sa svega svoje 3 godine i 2 dana indirektni „učesnik“.

    U dahu sam pročitao knjigu. Osjećanja su se miješala. Sve je prolazilo kao na traci… bol i tuga zbog podsjećanja na prerani guitак oca… ponos i radost što sam poslije 30 godina čekanja saznao istinu, koja svjedoči da je on žrtva slučajnih i nesrećnih okolnosti, a ne kojekakvih bezveznih nagađanja.

    Poglavlje iz romana, pod naslovom „Čudna jada od Mostara grada“ cijelo ste posvetili mom ocu i vjerodostojno riječima slikajući tu mračnu noć iznijeli cijelu istinu. I ako Vas lično ne poznajem niti sam do prije 2 dana čuo za Vas, niti ste Vi poznavali moju porodici ni pokojnog oca lično, osim onoga što ste te noći zatekli na licu mjesta, pa tim prije upotpunosti vjerujem da niste imali nikakvog razloga da nešto o tome događaju uljepšavate.
    Poslije 30 godina čekanja, kao melem na ranu došla je ISTINA, koja je u domenu Vašeg stručnog mišljenja, kao zdravstvenog radnika. Pošto je otac došao da zajedno proslavimo moj treći rođendan, samo dva dana prije toga njegove kose su mi bile poligon za igru. Vratio se u Mostar i eto te tamne noći na obali Neretve Vaše ruke su zamjenile jastuk na kojem je usnio vječni san.

    Neka Vas Bog nagradi dugim, i srećnim životnom, za ovo dobročinstvo koje ste učinili prije 30 godina i za ovu naknadno napisanu istinu. Znajte da od danas u mojoj porodici i u meni imate doživotnog prijatelja, kako Vi, tako i kuća Delibašića.

  3. Вуче, пријатељу, растужи ме. Хвала Теби на овом дивном и у исто вријеме, веома дирљивом коментару. Док сам писао аутобиографски роман по истинитим догађајима везаним за дане проведене у војничкој униформи -у миру и рату, као и за многа дешавања од деведесетих на овамо, нијесам мислио да ћу истинитом причом некоме покренути тако снажне емоције. Вјеруј било ми је лако, све док сам успоставио контак са тобом, а онда су се и моја осјећања располутила, размишљајући да ли сам направио добро или лоше дјело. Но ипак ми је олакшање када си ми рекао да је то први пут да ти неко конкретно потврди истину о несрећним околностима под којима је страдао твој отац -у рату, који нам је наметнут. Нека му је слава и вјечни мир у царству небеском!

  4. Горане, за прву си заслужан ти и Лабуд Лончар, а блог, корице романа и прелом је радио мој син Васко.
    Како год роман те чека, а баш би ми било драго да дођеш у Никшић и један дан будеш наш гост.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *