Учитељ се памти цијелог живота

Није лако бити свједок ни туђе непријатне истине а не своје, зато ову не износим ради себе, ја ово добро знам, него да би из ње извукле поуку неке нове генерације, које духовно стасавају, како би се научиле одупирању, деструктивном и лицемјерном начину живота, који им се нуди у овоме времену, које је обиљежено опадањем моралних и духовних вриједности, ударом глобалистичких, транзицоних и свакаквих притисака и промјена.  Понекад ми се учини да свака генерација прича ово је зло вријеме никада није било овако, а никако да схватимо да зли људи чине зло вријеме, а њих је било увијек и биће их, као што је и раније било злих људи и злих времене и оних добрих, часних и честитих који су се одупирали и успијевали да надвладају  зло. Једино се плашим да ово није стигло вријеме доминације лоших, али како било да било, увијек на крају добро исплива и побиједи.

На формирање мога карактера, у оно вријеме и на онаквом мјесту, друштевене околности нијесу могле битно утицати, а и нијесу биле тако изражене ни у урбаним срединама, али јесу родитељи, учитељи и школа.

На самом почетку школовања, школу нијесам прихватио као образовну институцију, од које могу имати користи, него као мору и морање да се тамо иде а због чега, требало је да прође вријеме да схватим, а када сам схватио, постао сам самосвој и много јачи него бих био да није било тако: „Што ме не уби то ме ојача!“

Познато је да дјеца која воле свога учитеља, почињу да се угледају на њега, па ако их питаш:

– Шта ћеш бити када порастеш? Одговарају без двоумљења:

–Учитељица!

–Учитељ!

Како је то мени могао учитељ бити узор? Како сам могао у осмој години схватити и мислити да се образован човјек издваја нечим важнијим од необразованог. Индолентност и незаинтересованост првог и арогантан и непријатељски став другог учитеља на мене су оставили такав утисак да сам чак штавише  мислио, ако си образован можеш само бити лош. На моју срећу у породици су и у таквим условима владали хармонични односи и моји родитељи нијесу гријешили у васпитавању дјеце. Једино морали су бити упорнији у инсистирању на бољем учењу, али можда би и то била грешка, због додатног притиска на моју рањиву дјечју психу.

Мој образовни пут не би могао послужити као добар примјер младима. Био сам лош ђак!

„Од колијевке па до гроба најљепше је ђачко доба.“

Жао ми је али ја не спадам у оне који су на личном примјеру доживјели и осјетили ту љепоту, па ми се та реченица чини као највећа лаж икад испричана. Постоје за то неколика разлога који ми у раздобљу живота када сам био најосјетљивији нијесу ишла на руку што се тиче учења, а једна од њих је сакривена у мојим првим  учитељима.

У први разред сам пошао у осмој години, у школу  која се налазила у приватној кући, гдје се кроз једну просторију у којој је становала породица, пролазило у другу која је била учионица. Тамо нас је љубазно примио млади учитељ, који ме је на почетку издвајао као паметно дијете, али шта је било касније не знам, вјероватно сам се приклонио већини. Не учи нико, па што их и ја. Прерано је било да схватим да не учим због учитеља и школе него због себе. Вјероватно сам кренуо линијом мањег отпора, чему су дјеца у тим годинама склона ако се не подстичу на рад.

Млади учитељ је био заљубљен у лијепу дјевојку ту из села, па је мало времена посвећивао дјеци, више је био у љубавним облацима, па нас је често изводио у природу на излете и препуштао нас саме себи, а он се бавио својом љубави. Дјеци је то одговарало. Лако смо се прилагођавали занимљивијим и лакшим ситуацијама него досадном сједењу у школској клупи. Био је добродушан, млад заљубљен човјек, није се много трудио да нас научи, али када је дошло вријеме оцјењивања, скоро свима је подијелио двојке које тада нису биле прелазне оцјене.

Негдје сам скоро пронашао овај цитат који је вјероватно и тачан:

„У јапанским школама дјеца се не оцјењују док не дођу до четвртог разреда, то је до своје десете године.

Зашто?

Зато што циљ у прве три године школовања није да дјеца само добијају оцјене већ да науче добре манире и развију свој карактер.

Да, то је оно што их уче. Карактер прије знања.

У монографији о овој школи, аутор, прецизно износи податке за сваку годину, па тако за ту, између осталог наводи:

“Несхватљиво је велики број првака остао да понавља; њих 6 од укупно 9.” Ја сам се нашао у тих шест, а у монографији се даље наводи:

“Учитељ је био приправник… Школски инспектор приликом обиласка 20.маја записао је: да је у фебруару и марту био прекид рада од мјесец дана због временских непогода, да просторија у приватној згради не одговара педагошко-хигијенским условима за извођење наставе; да од намјештаја имају само 4 двосједе клупе; да се учила и библиотека немају гдје смјестити, па су изложени пропадању; „…да је при савлађивању градива из свих наставних предмета требало уложити више разумијевања и конкретизације наставе; да су многи појмови остали недовољно јасни; да је мишљење дјеце доста површно, а обим знања узан.”

Овдје не треба додатно објашњавање све је јасно, једино ми се сада чини да се више рачуна водило о библиотеци, него о дјеци која су пропадала,  које колико се сјећам није ни било, осим дневника који је учитељ под руку доносио.

Сљедеће године код истог учитеља сам некако прешао у други разред. И за ту годину се наводи: „Интересантно је да други разред није завршило ни једно од троје уписане ђеце, а први од шесторо понављало је двоје”.

Логично је да троје дјеце у другом разреду није дошло ни одкуда него је понављало оно троје које је предходне године прешло из првог, тако се те треће године, свих деветоро “глупе” дјеце, нашло поново заједно у другом разреду.

У другом разреду из другог приградског насеља онога предходног који је био само заљубљен, млад неискусан и нерадник, замијенио је нови, старији од предходног, који је као и онај био једина писмена особа у забаченом селу, зато би се од њега очекивало да буде и васпитач, да осим школског градива учи дјецу и лијепом понашању, лијепим манирима, а ја се на улогу учитеља ни као предавача, а камоли васпитача нијесам мгао ослонити, јер само добар човјек може радити на моралном оплемењивању дјеце и маладих личности. Нажалост овај човјек са ниском моралном интелигенцијом, примјењивао је правила понашања која је он сам одредио и наметнуо неупућеним родитељима и дјеци која тек закорачују у социјализацију што је додатно потстицало испољавање његових нарцистичких особина у виду безобзирног и свирепог понашања, свјестан да га нема ко у томе зауставити и да може проћи не кажњено.  Циничар и негативни песимиста, неодређеног погледа на живот, чије понашање се осликавало у немилосрдној пакости  психопате са патолошким нарцистичким цртама, са  саркастичним испадима, који је често правио пародије на рачун дјеце  понижавајући их,  испољавајући  вербалну и физичку агресију.  Био је све само не учитељ и васпитач, што би се очекивало посебно у оно вријеме, када су родитељи дјеце у селу углавном  били неписмени, па ако учитељ није имао воље да их заинтересује за учење, него напротив иживљава  се и лијечи своје комплексе и фрустрације, неминовно је да ће се у дјетету јави одбојност према учењу и школи, а и школа је личила на све само не на школу, приватна кућа у којој је  у једној просторији живјела породица са малом дјецом, кроз коју се пролазило у ону другу која је била учионица.

Данас сигуран да је мој учитељ осјећао дјечји бунт и нетрпељивост који су клијали и развијали се у моме дјечјем мозгу умјесто развијања жеље за учењем, па ме је, или сам ја тако доживљавао, исмијавао и шамарао више од друге дјеце. Школа и учитељ су из дана у дан постајали моја ноћна мора. Не могу себи вјеровати,  да се у мојој дјечјој глави јавила емотивна реакција као гњев, моја свијест се побунила до те мјере да су ми се у трећем разреду јављале сулуде мисли, како бих га се на неки начин могао ослободити. Страшно је то. Никада ни прије ни касније ми се такве идеје нијесу јављале ни у свијести нити подсвијести. И данас сам љут на оца што му се нијесам смио пожалити на тортуру кроз коју сам пролазио и што ме није заштитио од учитеља тиранина, а могуће је да није ни могао, тада је  учитељ био “бог” који се мора слушати и поштовати. Он је тада био неприкосновена личност, оличење, поштења, културе и памети, па неће ти ништа бити ако ти и послије завршетка часова, када стигнеш кући на обрашчићу стоје уцртана четири прста од шамара који ти је на првом одвалио учитељ двометраш, својим дугачким прстима.

Душко Радовић је фино казао:   „Школа не сме личити на болницу за лечење деце од живота и здравља, од радозналости и активности, од сопствених искустава и стварања.”

Сјећам се мој највећи успјех другог разреда је то што сам у братову свеску, који је ишао у први, неком црвеном оловком веома успјешно копирао учитељев потпис, не копирао него га потписао дословно како се он потписивао, али сам то своје умјеће баш дебело платио. Прво је гледао потпис. Гледао и упоређивао. Можда би и повјеровао да није боја оловке била за благу нијансу различита. Кад је утврдио да није његов потпис, приморао нас је да кажемо који је писао, па кад сам рекао да сам ја, умјесто да у томе пронађе неку моју способност и фино ми објасни, да је то не дозвољена радња, почела је тортура, као да сам му нанио нацрње могуће увреде, умјесто што сам том дјечјом безазлености повриједио његову болесну сујету. Шамари по глави, по леђима, уши бубњају, а он пита:

–Ко си ти да мене потписујеш? Знаш ли ти ко сам ја стоко балава? Слова нијеси научио а потписујеш мене који сам толико година учио за овај потпис?

Био сам дијете, али потпуно свјестан и сигуран да ме је тако тукао, не да ме васпита, него да ме понизи као дијете. Нијесам заборавио тај чин васпитавања, који ме је оставио потпуно равнодушним, као и све друге мјере васпитавања и учења које је примјењивао и преносио на мене. Да ме је на примјерен, људски искритиковао, објаснио ми посљедице, тако неумјесних радњи, сигуран сам да бих се постидио, а онако ништа, ама баш ништа, јер сам те батине истрпио без икаквих емоција и гриже савјести за непримјерено понашање. Нијесам ни поцрвенио од стида, ни сузу пуштио од бола, само је инат прорадио и мржња се продубила, умјесто повјерења, нарастао је страх, који нијесам показивао, а он је чиними се све више бијеснио што ме не може натјерати да заплачем.

Ово је само једна кап у мору метода васпитавања, од ломљења куваних јаја на дјечјој глави, исмијавња и „ругања“ до наређивања ретардираној дјевојчици да нас дјечаке, за уши вода по учионици. Нека је њој просто, драго ми је ако је нешто у животу могло развеселити, а сјећам се да је то засмијавало.

Поучен искуством предходног, којему је замјерено на слабој прелазности, овај није шкртарио на оцјенама, тако да се привидно стање поправило, а знање дјеце је било још горе.

Као последица гушења и искључивања дјечје слободе у мени је наступила блокада енергије личности, нагло смањење радозналости, доживљај безличности, смањење контактне динамике и отуђеност.  Не тражим оправдање за слабо учење, за одбојност према школи, према учитељима, према књигама, али зар је могао постојати већи разлог од овога који ме је усмјеравао на погрешну страну.

Није ово  плод моје маште него осјећање горчине због истинских масница и ожиљака који су остали на моме животу, па иако бих покушао бар мало уљепшати његову слику, оне ме опомњу да то не смијем, не због мене, који сам се на крају изборио са тим и развио у особу без икаквог комплекса, зато о овоме отворено и причам, него због моје дјеце, моје унучади и све дјеце овога свијета коју треба заштитити ако би била изложена таквој врсти васпитавања.

Са завршетком трећега разреда та школа је затворена.  Ослободио сам се учитеља, али не и одбојности према школи, књигама и учењу иако сам  у шест километара удаљеној школи, поново у приватној кући, која је била мало удобнија, у другом селу,  имао фину младу и лијепо васпитану учитељицу, која ми је остала у најљепшем сјећању и која ми је само дјелимчно повратила самопоуздање и љубав према школи и учењу, иако је вјероватно да је то било тешко послије преживљених траума до завршетка трећег разреда. Већ сам са школом каснио двије године, једну због мало каснијег кретања у школу и другу због понављања првог разреда. Да је учитељица, која је иако је била приправник, знала кроз шта сам пролазио предходне године вјероатно би ми посветила и више пажње и максимално се потрудила да ми поврати самопоуздање, али посебне хвале је имала за мој лијепи рукопис и добро цртање, што нико до тада није примјећивао, а то је било довољно да повратим изгубљену вјеру у своје способности.

Пошто ни у томе селу није било осмогодишње школе, када сам завршио пети разред, наставио сам нпети у осмогодишњој, која је иако удаљена седам километара од моје куће, бар умјесто у приватној кући била смјештена у школској згради.

То је слика моје школе и мојих учитеља до завршетка четвртог разреда, коа је била мач са двије оштрице, јер дјеца која се на почетку свога живота сретну са таквим неугодностима, зобог неприхваћања лако склизну на странпутицу.  Чини ми се као да сам и ја у томе тренутку стизао до ивице лошег пута, али мене су те нелагодности прекалиле да се развијем у морално јаку личност особу која је веома осјетљива на неправду, не дозвољавајући више никада никоме да је тако повређује, нити је у стању кога повређивати, зато што зна како неправда боли, са поштовањем часних образованих особа и снажним отпором према надобудним ауторитетима, са јако хуманим односом и љубави према дјеци, а дјецом сам смартао и многе генерације младих ученика и приправника које су започињале посао са мном, којима сам увијек био спреман да помогнем, па сам данас на прагу осме деценије живота вема срећан када ми се јаве те младе особе, са ријечима захвалности и поштовања. Једноставно, волим живот, а он се наставља у дјеци у младим људима, у њима је наша будућност, зато им посветимо пуну пажњу и према њима се односимо са поштовањем, пазећи коме повјерамо да их учи и васпитава, јер иако не треба бити толико болестан и стално сумњати у људе, ипак треба бити опрезан и знати да и у просвети, као и у осталим професијама има болесних и поремећених особа. Када су моја дјеца кретала у школу, бурно сам реаговао на одобравање неких родитеља, да њихову дјецу наставници могу „шклепити,“ не дозвољавајући никоме такву прилику, строго сам подвалачио да се нико не усуду на такав потез, па су ето и без батина били одлични ђаци и студенти и завршили су високе школе. Али исто тако не треба ићи у другу крајност што је данас, чиними се све присутније код родитеља, да децу упућују на погрешан пут, дозвољавајући им да се већ на првом кораку у шкои,  према учитељу односе, као некоме небитном, коме могу да пркосе, не схватајући да им такво понашање само штети, тако да су улоге замијењене, па учитељи постау жртве дјеце. Родитељи и наставницу морају бити праведни, према дјеци јер она имају јако развијен осјећај за правду, и са поштовањем се односити једни према другима, а тиме и према дјетету, како би се оно развило у здраву и нормалну особу.

[1] Kada se pomene zlostavljanje djece, odmah se pomisli i na seksualno, tome moj učitelj zaista nije bio sklon.

[2] Čini mi se da odrasli nijesu svjesni kolko djeca imaju razvijen osjećaj za pravdu i nepravdu. Imao sam ja i kasnije jednog nastavnika koji me je znao počupati za uho ili slično, ali je bio pravičan i ostao mi je u lijepom sjećanju.