Рат је завршен три године прије, а још увијек су по шумама и скрајнутим селима лутали: одметници, војници, милиционери, шумари, разне уходе и шпијуни, који су на свакога мотрили и пазили ко куд одлази и ко код кога долази, тако да човјек никада није био сигуран када и гдје ће му нова власт наредити да песпоговорно иде на „добровољни“ рад, или због нестабилне политичке ситуације у неку војну резерву. Неки су долазили да преброје оно мало животиња што је остало иза рата и упишу их као колективно добро или да му нареде да „добровољно“ прода козе по цијени коју је власт унапријед одредила. Тако једнога дана изненада ненајављено, у овај засеок, дођоше неки непознати људи. На леђима натоварени ранцима, пуним справа, са којима су нишанили, одмјеравајући растојање од чуке до ледине и обратно, у исто вријеме куцкајући чекићем по сваком камену. Стављали су у руксаке, одломаљене комадиће оне крте браонкасте или сивобијеле руде, што није ни камен ни земља, него нешто између, по чврстини свакако ближе камену, уствари било је налик скамењеној иловачи. „Шта ови главињају цио дан, по овим прлима?“- питали су се мјештани. То су године Информбироа, када никога ништа не смијеш запиткивати. Гледај своја посла. Ћути. Ионако не знаш шта те у овим турбулентним и нестабилним временима може снаћи.
Као што су дошли, пред сами мрак су тихо и ненајављено отишли. Тако су долазили још неколико пута, али томе нико није придавао значаја, пошто су једном приликом, кратко саопштили да испитују земљиште. Негдје о Петрову дне, хиљаду девет сто педесет и пете године, дошла су тројица већ познатих и један непознати. Као и сваки пут разгледали су терен. Овога пута, крстарили су испод Ките, без оних справа и чекића, само су по камењу, масном црвеном бојом стављали некакве биљеге. До подне око Студене, а онда су се спуштили око куће. По подне су сјели на скале испред, раширили мапе и по њима нешто шарали. „Ова Твоја кућа је подигнута на бијелом благу“, рече му онај којега први пут види. Мало га је збунио том констатацијом и таман што је заустио да га пита, је ли то нека шала, овај га предухитри. „Немој се чудити. Кућа је на бијелом бокситу. Цијелим подножјем ове планине простире се слој тога боксита, који је право благо за нашу будућу привреду. Да би утврдили дубину и дебљину слојева, почећемо за неколико дана активно испитивање, копањем шахти и тунела. Ако си заинтересован запослићемо те. Посао ће бити добро плаћен.“
Када су отишли он се мислима вратио у прошлост. Знао је да је његова кућа, прављена прије седамдесет година, добро осиромашена Првим и Другим свјетским ратом. Вратио се магловитим сјећањем раном дјетињству и богатству у којем је породица живјела. Ђед, којега он једва памти, те хиљаду осмсто осамдесет четврте године направио је ову кућу. Био је један од најугледнијих домаћина у селу. У оно вријеме је имао ‘најамнике’ и крдио по хиљаду оваца, чиме се тада мјерило богатство, а лично он као кроз маглу памти у изби на полицама по петнасет мјешина сира и скорупа. Но судбина некад крене да узима више него што дава, па сва та благодет је потрајала до његове пете године, а онда је ђед умро. Наступиле су гладне године, први свјетски рат и богатство се почело растакати. Но, ипак када се умирало од глади, захваљујући ономе што се повлачило од ђедова богатства он, његова сестра и брат нијесу осјетили глад. Лагодност дјечјег живота је прекинута у десетој години, сазнањем да су му отац и стриц погинули у рату, а већ у шеснаестој није га заобишао други још тежи ударац, мајка му је напрасно умрла у Подгорици, наводно од сплета цријева. Вазда га је тиштало што никада није сазнао гроба ни мрамора мајци и оцу. Док је то било свјеже и док се знало, он је био дијете, па таман када је сазрео и материјално се опоравио стигао је други рат, прошло је вријеме и нико није знао да му каже гдје је отац сахрањен у околини Гацка, а мајка негдје на Крушевцу у Подгорици. Губитак, родитеља, а поготову мајке, потпуно је измијенио начин успостављеном току живота. Тада је коначно у сваком погледу изгубио животну улогу дјетета, јер је као најстарији у својој шеснаестој години уз бабу, која им је остала као једини ослонац морао преузети обавезе и одговорности за млађу сестру од четрнаест година и брата од једанаесет. Када је баба, што од туге за синовима и снахом, што од година пала у постељу, иако млад, осјећао је моралну одговорност да јој мора помоћи и узвратити пажњу коју је она њима до тада пружала. Док год је у кући био неко старији од њега, па нека је и у постељи, осјећао се некако сигурнијим. А, онда, када је баба умрла, схватио је у двадесет првој години, да је најстрији у овој кући и да је на њему највећа одговорност. Тешким временима и годинама никад краја. Први рат прва глад и погибије. Други рат, преживјели су, захваљујући ономе што су створили прије него је почео. Он и брат су били закрдили добар буљук оваца, али за пет година рата све су то разграбиле разне војске које су наилазиле. Оженио се послије рата и већ је имао троје дјеце. У држави је завладала глад, изазвана политичком кризом, индустрали-зацијом, колективизацијом и сушним годинама које обавезно као по правилу иду уз сваки рат.
Није прошло ни мјесец дана, почели су радови на истраживању боксита, а он је ненадано од пољопривредника, постао радник, рудар, ту у своме селу пред својом кућом. Копало се више шахти, већих и мањих, једна тик уз кућу са задње стране на само десет метара удаљености, а друга испред у долини испод међе, неколико њих на ливади мало даље од куће и поред воде Студене неколико мањих тунела. Док је са ове стране планине трајало то чепркање и истраживање на другој страни је већ увелико експлоатисан боксит, па му је једне суботе саопштено: „У понедељак прелазиш на рудник у Крушчицу. Не мораш ранити, то је први дан, па да се мало упознаш са послом“
Тај понедељак, бијаше негдје с прољећа, мало прије Ђурђева дне, можда први дан послије празника рада. Рудник је од куће далеко сат хода. Када је стигао радници су већ били у јами. До тада није дужио радну униформу, него је на истрагама радио у својој одјећи и обући. Пословођа га је задужио карабитном лампом, радничким одијелом, кишном церадом, гуменим чизмама, шљемом и упутио у тамно окно рударског тунела. Први пут, помало замишљено је улазио у дубоку јаму. Знао је никада се не зна ћуд земљине утробе. Полако је силазио низ стрми ходник тунела из којега је зјапила тама. Како је прилазио крају по рубовима тунела се просипао одсјај свјетлости већ унесених гарбитних лампи. Све је подсјећало на врата од Хада. Својим радом треба умилостивити господара земаљских дубина да му обезбијди сигурност у мрачним дубинама. Доље у јами радило је десетак људи, технички неопремљених у веома лошим условима рада. Ћутке, занесени у својим мислима и усамљени, иако су један поред другог, жуљевима својих дланова, зарађивали су хљеб свој насушни. Док су му се очи полако привикавале тами и свјетлости која се од пламена гарбидних лампи укрштала са помрчином, онај што му се учини старији од осталих, већ знојава чела, није знао да ли се обраћа њему, или је причао свима у јами, а учинило му се да највише прича сам себи, како би из себе избацио, напоље, у ову тишину све што га тишти, када је у питању овај посао: „Тежак је рад под земљом. Но чо’јек на све огугла. Кажу рударски ‘љеб је са седам кора. Ни у руднику га сви не зарађују једнако. Није исто ономе над земљом обасјаном сунцем и овоме под земљом, леденом. Овај који ми зарађујемо у тами, дубоко испод земље, замијешен нашим знојем и овим бокситом има девет кора, а они што раде рударски посао над земљом зарађују га са седам, док неки овај наш, са триста мука зарађени, једу готов и уживају у свим његовој благодети. Ми бијела дана не гледамо из ових дубина. Ништа не чујемо. Ништа не видимо. Мало шта знамо. Морамо радити. Нека нам је Бог у помоћ, све је у његовој милости.“
Одавно није чуо да ко помиње Бога. Исто ти је поменути Бога и Стаљина. Добро, баш за помињања Бога не иде се као за Стаљина на Голи оток, а овдје под земљом га нико и не чује осим Бога и ових неколико што копају као он, те нема никакве опасности да га помене, е му се сви, па и они који тобоже не вјерују, онако тихо у себи помоле када улазе у ову таму. А Стаљина? Њега не би смио ни да је још оволико дубоко и да је сам самцијат у тој подземној тмуши. Чуо би га неко ко је на земљи преузео улогу бога и зна се гдје би завршио.
Вријеме је одмицало. Он се привикавао на живот под земљом. Некад му се чинило да ће довијека остати у томе подземном мраку, а касније, као да му је рударска јама постала други дом. Толико се навикао, да је након неколико година слободно улазио доље у ону дубоку ноћну тишину као у своју кућу.
Почетком шездесетих политичка клима је отоплила. Привреда је напредовала. Боксит се навелико извозио. У Пољанама су се створили бољи услови за експлоатацију, па је овај рудник привремено затворен, а радници премјештени тамо. Три сата хода је до тамо. Имао је смјештај у рударским баракама, које су направљене за потребе радника. Суботом, послије радног времена отуда би се запутио да недјељу проведе са породицом и да штогод уради на имању, а понедељком ујутру је ранио у девет зора, како би на вријеме стигао на посао.
Ова кишовита ноћ је ријетко тешка, а он мора поранити прије зоре. Док за ујутру припрема рударску, карабитну лампу, под налетом јужног вјетра, у прозорска окна удара киша. У доњу посуду те чудне направе за освјетљење, ставио је грумен карабита, па је чврсто затворио другом идентичном у коју је насуо воде. Ноћ је провео у неком полусну. Живот га научио на лако буђене, па је устао чим је пијевц први пут запјевао. Зора се још није назирала. У овој тмурној кишовитој ноћи Влашићи се не виде да би се према њима орјентисао. Жена му није мрзовољна љенчуга коју свако буђење умара. Навикла је и она, свако мало устајати око дјеце, па је устала да га отпреми на пут. Док је напољу падала киша облачио је непромочиво радничко одијело и цераду, обувао гумене рударске чизме, са зеленом саром са задње стране. Благо је одвио онај вентил на лампи да кап воде окваси карабит, како би се ослободио запаљиви гас. Упалио је дрвце шибице прислонио га на бренер из којега је шикнуо млаз бијелог пламена. Иако до зоре има још најмање сат и по времена он је кренуо на пут кроз ову тамну ноћ притиснуту маглом и кишом. Слиједећи добро познате стазе и узане путељке, корачао је полако сигурним кораком уз бјеличасти пламен лампе, која је у овој помрчини сијала као звијезда водиља, а иза трага њене свјетлости све се поново губило и нестајало у мраку.
Својим искуством ослушкивао је и опажао дах ноћи. Вођен невидљивим силама, осјећао се дијелом тога тамног простра. Мисли су га испуњавале као да је једини човјек на овоме свијету. Понекад одвојен и од самог себе у дубоким мислима са далеким њему недокучивим свјетовима, све док га к’ себи не би вратио неки споредни, осим овога од кише, нејасан груби шум природе. Дружећи се са природом дошао је до сазнања, како никада и нигдје човјек није сам. Свјестан присутности нечег њему сродног, нечега усамљеног, као и он што је наизглед сам, на шта се навикнуо. Као да се почео дружити са тим живим створењима која ноћу тумарају кроз ову тмушу избјегавајући сусрет, а ипак су ту на своме. Никоме у овоме невидљивом пространству није тијесно. Можда неко некога и вреба, али слабији избјегавају јаче и сви се некако мимоилазе. Мислио је како је некада човјек осамљенији у групи брбљивих глупака, док слуша њихово мишљење о тако небитним стварима. Тада он нема довољно времена да формира своје, јер га неко у размишљању прекине својом несувислом и небитном причом, скрене му пажњу и одведе га у неки свијет који није његов простор, који га разликује по размишљању од њих, па иако му на ум падне нешто паметно, то брзо заборави. Овако има своје сопствене мисли које га надахњују и испуњавају. Сам размишља о природним феноменима и појавама, сам доноси закључке, прихвата или одбацује оне који му се чине глупим. Зато су његове мисли вјечни извор и непресушна ријека његова живота. Нека невидљива сила га је обликовала, као што обликује све на овој земљи, јер је свим стварима најближа она сила која им даје облик у природи. Око нас и у нама се одвијају они најтананији, као и најсуровији закони природе, којима се морамо покорити, слиједити их и на њих се привикавати. Једино ћемо бити у милости божијој ако смо у сагласју са природом и сами са собом, а онда се немамо чега бојати ни пред чиме узмицати.
Погледао је у таму пред собом, која је све скривала, осим једне трепераве свјетиљке са прозора некога кућерка у далеким брдима изнад ове удолине. Неко је већ устао и упалио свијетло у кући. Значи јутро је близу. Зачас је избио на дугачку травнату пољану, угурану међу заобљеним бреговума и брдима, окружену грабовом и церовом шумом. Док је њоме ишао лампа већ скоро да му није требала, али чим је зашао путељком кроз густу шуму, полусвјетлост ране зоре је поново потамњела. Већ се лакше кретао у сусрет јутру, размишљајући о љепоти и суровости, најинтимнијих тренутака живота. Када је био при изласку из шуме синула је муња. Гром је ударио негдје близу, а он се само помолио Богу, мислећи нека сијева и грми, нијесам ништа згријешио да не будем у милости његовој. Нормалан човјек који живи у складу са природом увијек је тамо гдје треба и нема чега да се прибојава. Ове невидљиве силе нас окружују са свих страна и дио су нас и ми смо дио њих. Ја сам одавно научио да својим искуством ослушкујем и опажам ћуди природе и да се споразумијевам са земљом.
Још се одјеци грмљавине нијесу смирили, а он се вратио својим мислима и у њима својој прошлости. Ова тутњава га је подсјетила на онај дан прије двије године, који је послије сличне тутњаве, остао као празник који треба славити док је жив. То је онај дан када су, он и његви сапатници, онако знојави, изашли из јаме, да доручкују и само што су развезали завежљаје, бијелих крпа, у којима је био комад хљеба испод сача, парче сира или сланине и главица црног лука, чули су тутњаву сличну овој од громова. Изненада без видљива разлога, раздвојило се камење изнад тунела из којега само што су изашли и заједно са земљом је све сравнило. У томе за њих, срећном часу, и залогај и ријеч су им се сабили у грло. Нијемо су се згледали. Живот им се претворио у прашину што је зелено дрвеће претворила у отужно сивило.
Размишљајући о томе дану сам себе је умиривао. „Судбина је наклоњена праведнику. Уздам се у помоћ божију и немам никаквога страха када поштено радим да из земље зарадим кору хљеба насушнога. Ето и тада, иако нијесам похлепан на храну, нека невидљива сила ме наћерала те сам прије свих осјетио неодољиву глад и жеђ, па сам предложио да мало раније, него обично доручкујемо. Таштина ограниченима никад не да мира, увијек су спремни на подругљиву шалу, па ми она припроста будала приговори: „Вазда ли си гладан“. Не знам зашто ме баш толико наљутио, али никада нећу пристати, а то ми је личило на покушај понижавања. У томе тренутку љутње, иако није било разлога за толики ијед, крв ми је узаврела попут плаховите ријеке. У себи сам осјетио бујицу живота и снаге, која ме натјерала да бацим лопату и кренем ван говорећи: „Будала је најпаметнија кад ћути. Кад не знаш ништа и не причај ништа. Не сметај другима да кажу нешто паметно од чега би сви имали користи. Ја идем па ко ‘оће, ‘оће, а ко неће нека остане.’ Сви су, за мном, изашли. То нас је, као неко предсказање, спасило. Сва опрема и алат су занавијек остали заробљени у тој јами.
Почело се раздањивати. Угасио је лампу. На крилима ове кишне зоре већ је превалио двије трећине пута. Послије шума кише и буке вјетра, који је сад већ стао одједном се нашао окружен потпуном тишином, што је и у његовим мислима створило мир, наду и вјеру у лијепу будућност. На тренутак се вратио ономе дану када су му рекли, да му је кућа на бијелом благу, полугласно себи говорећи: „Иако овај рударски посао није лак, мени се од онога дана живот преокренуо. Кућа моја је оживјела радећи на бијелом бокситу. Знам, тешко је радити у земљи, али нема берићетнијех и таличнијех пара од зарађених у њој и на ној. Земља је од постанка хранила свијет. Зар није и сам човјек само земљани прах, од земље настао и тијело ће му се у земљани прах претворити. Ја некако осјећам, прибрану и разбориту чојеку ништа не може живот учинити теретом, ако је спреман да се бори и ако живот не схвата теретом, његова награда не може изостати.“
Када је био надомах рудника, почело се разведравати, па се кроз разријеђени облак с муком пробијао зрак сунца, које је тек изгријавало иза далеких планина са истока и будило успавани живот ове кишне ноћи. Саживљен с тајновитим законима природе и у њему је заискрио сјајни зрак душе, па се потпуно вратио садашњости. Захваљујући тјелесној издржљивости и умној снази, увијек га је нешто подстицало да расположен, пун наде и оптимизма иде у будућност. Свим својим искуством од почетка до краја живота остао је доследан моралној чистоти и радном прегнућу и опстјао упркос свему, ранећи тако понедељком још неколике године, али није било тако тмурних ноћи као ова. Када је дочекао дан да оде у заслужену пензију, чинило му се да цио свијет само њему припада. Тек тада је постао потпуни господар својега живота и независтан од било кога. Дуго је уживао пензију у спокојству породичног дома. Суботом и недјељом није ишао нигдје, него окупљао своју породицу у новој кући која је увијек, цвјетала од радости и весеља.
[1] Bijeli boksit je najboljeg kvaliteta, jer sadrži najveći procenat aluminijuma, ali ga je daleko teže eksploatisati zato što je naslagan ispod zemlje u tanjim slojevima i za sada jedina poznata nalazišta u svijetu su ovdje u Kiti Nikšićkoj i na teritoriji Cetinja u Bijelim Poljanama.
[2] Dvorac. Prva kuća u selu zidana u krečnom malteru, sa škurama i zastakljenim prozorima.
[3] Donji dio do pola kuće, koji je pri zemlji, neka vrsta podruma , iznad kojega je soba.
[4] U Prvom svjetskom ratu 1918. godine.