Укус камена

Дјетињство је предворје живота,  поглавље једне велике књиге која се касније исписује и једна је од најважнијих фаза развоја, са веома високим захтјевима за прилагођавање, па зато постоји велика повезаност између наших искустава у раном дјечјем узрасту и срећног живота у одраслом добу. Као и у свакој другој породици, ни у мојој није било све савршено, али је била здрава и нормална, породица која ми је пружала срећно дјетињство у којој је моја будућност, грађена на лијепим сјећањима.

Стара кућа у Трепчима

Мајци је то био први порођај. Родила ме је у двадесетдругој години живота, не у породилишту и уз помоћ љекара и бабица, него уз помоћ већ искусне мајке, стрине Миле, у оној старој кући коју је подигао прађед Вуко 1884. године и освјештавао је са три попа, а народ се дивио величанственој грађевини, говорећи: „Вуко Лазарев саградио палац,“ мислили су дворац, а то је била обична кућа, на изби, са двије просторије, собом и оџаклијом. „Стара кућа,“ тако смо говорили, а ја сам увијек мислио да је та њена старост недокучива, па сада израчунах да је када сам се родио била млађа осам година него ја сада. Ох, па и није била стара, мислим. У тој кући су се родили: мој ђед и његов брат, мој отац, стриц и тетка, моја сестра, три брата и ја. Дочекан сам као веома жељено дијете. „Прво, па мушко.“ Казивали су ми да се веселило три дана. Вјероватно да ми није фалило пажње и љубави, колико год су ми родитељи били у могућности приуштити. Временом је та љубав морала бити подијељена на браћу и сестру, који су убрзо долазоли једно за другим. Но и поред свега ја се не сјећам да сам икада осјећао љубомору, само се сјећам да сам рано почео добијати задужења да их пазим.

Моје лијепо дјетињство је остало сакривено испод сламног крова наше старе куће, посебно обиљежено са два велика празника-свеца. Иако отац није био претјерано религиозан посебну радост нам је приређивао Бадњацима које је на Бадњи дан у свануће доносио из оближње храстове шуме, званој Шљеме Вуково, прислањао их уз њен зид, па је увече на Бадње вече, чим смо могли прекорачити праг и за нас правио по један мали, који смо ми дјечаци приносили на огњиште, уз обавезно: „Добро вече и срећно вам Бадње вече!“ које смо говорили, док су нас мајка и мала сестра дочекивале у кући: „Добра вам срећа и све вам срећно и честито било!“ посипајући нас житом, што је стварало посебни ефекат незаборавног задовољства. Остало је дјетињство и у жару ватре са огњишта, у којој су се разгоријевали Бадњаци, а тек на Божић ујутро, какав ватромет је стварао полазник, који је распиривао варнице, уз жеље: „Колико варница, толико…и толико…“, уз обавезно на крају „сваке среће и нафаке…!“ Остало је и у мирису тамјана и свјетлости пламена свијеће, коју нам је приређивао Свети Никола, наша крсна слава. На тај Свети дан су се под тај сламни кров у јединој великој соби искупљали гости, свечано обучени, стари у црногорској народној ношњи, па уз вино по цио дан распредали о догодовштинама које су памтили, причали и препричавали, нама дјеци досадне приче, а било је и оних који су лијепо приповиједали, тако да сам их радо слушао, па кад би ми досадило једва бих чекао да оду да се и ја са сестром и браћом раскомотим и заузмем важно мјесто за трпезом.

Нијесам много чега имао, али имао сам се много чему радаовати више него дјеца данас, зато што ме свака ситница могла обрадовати, па је дјетињство у свему остало, као лијепа успомена: у пуцкетању распламсалих дрва у шпорету „босанцу“, у хуку вјетра и диму мећаве која је у хладним зимским данима, снијегом лијепила невелика окна старих прозора испред којих су са стреха висили клипови леда, које је отац рушио из страха да кога, док падају не повриједе и тако предухитри моју жељу да их некако дохватим прије него се поломе. Остало је у зрацима сунца с Приљубака, у прољећном лету ласта и цвркуту птица, у игри младих јагањаца, у трчању по покошеним ливадама, у мирису покошеног сијена, у откривеним чудима задовољста, у пажњи и топлини мајчине трпељивости и доброте, без икад повишеног тона и у понекој очевој шиби. Био сам срећан у своме свијету, истражујући унутрашњу и спољашњу стварност кроз игру коју сам сам осмишљао, без бљештавог сјаја индустриски осмишљених и дизајнираних играчака. Ја сам их проналазио у сваком каменчићу, у сваком дрвцету, у свакој травци, у цвијећу свих боја, у води, у леду и снијегу, у свему живом и мртвом, све је могло послужити као играчка у природи пронађена. Мој екран је било небо, увече звјездано, а дању исцртано прво бијелим, па сивим до црним облацима, који су се, рано сам примијетио, мијешали и мијењали небеске цртеже, све док се потпуно споје и стопе. А посебно уживање и уједно непојмљиви страх у мени су изазивале муње које би почеле уздуж и попријеко небо шарати, прије него би ме из њих засула љетња киша, када се затечем негдје у природи.

У испитивању живота, знатижељи није било краја, па није било довољно све што се може у руке узети и опипати, морао се пробати мирис и укус камена, дрвета, пепела, траве и ко зна чега још и све је било много укусније од пластике и гуме коју данас дјеца стављају у уста, док им маме бране да руком додирну земљу или камен. Али зато, у то вријеме никада нијесам окусио ниједан лијек, ни вакцину нијесам примио прије одласка у школу, а не сјећам се да сам боловао ни од природних дјечјих болести. Рано сам се почео пети уз стабла и верати по гранама трешања, шљива и другог интересантног дрвећа или скакати са стијена високих по неколико метара у меку црмницу узоране долине. Било је то ризично, али тада нијесам знао за страх и то је био изазов који је упућивао на побједу страха, јер то је била само прилика да се обогати живот сам по себи и постане јак и отпоран на болести и да не познаје физичке ни психичке тешкоће.

Поред свих слобода и наизглед без икаквих обавеза од најранијег дјетињства, ипак није било тако, веома рано сам почео трагати и тражити рјешење како ускладити  потребу за срећом и безбрижношћу, са свијешћу о ограничењима и немогућностима условљених животним околностима. У једном сегменту живота постајао сам зрелији и саосјећајнији, него што је уобичајено за тај узраст, а са друге тачке гледишта данас сам свјестан да се повремено јављао и извјесни отпор кроз изналажење пута у бјекство од реалности. Знам да сам био срећан и безбрижан у својој безазлености, заокупљен својим истинама постојања. Иако родитељи нијесу показивали да су понекад у невољама ја сам то осјећао, јес да нијесам показивао забринутост, али то не значи да сам био потпуно безбрижан и да нијесам осјећао њихове бриге, иако сам та непријатна осјећања кроз игру лако потискивао, па чим би у игру кренуо све би нестајало, као да ми није, ама баш, ништа фалило. Тако ме је та природна невидљива сила подржавала у живљењу пуним животом и обезбјеђивала ми наизглед безбрижно дјетињство, вјероватно сам зато понекад чуо мајку, док смо се играли, како као за себе каже:

„Благо вама док сте мали.“