Захваљујући напретку науке у информационој технологији и ми смо узнапредовали у коришћењу њених благодети. Уз интернет, медије, жуту штампу и комерцијалне телевизије; риалити програме, спиноване вијести у наше животе продрло је много примитивизма. У новом времену и поред тога што су неопходне, друштвене мреже су, због нецензурисаних објава, погодно средство за манипулацију не само појединцима него и народом. Због моје присутности на тој друштвеној мрежи и интересовање ми је усмјерено на феномен, Фејсбук (Фацебооц), који је у времену напретка информационих технологија једно од великих достигнућа савремене цивилизације. Ова друштвена мрежа нуди многе погодности, па не само да је користе појединци него и привредна друштва, политичке и разне друштвене организације и релевантне институције.
„Фејс“ како га популарно називају млади нам је омогућио да из минута у минут, виртуелним или стварним пријатељима јављамо гдје смо, шта радимо, шта једемо, са ким сједимо, шта смо обукли. Но ипак сваком своје. Кад добро размислим, у оваквом друштвеном амбијенту можда су и најпаметни ти са сликом без тона, који живе свој живот и неоптерећију никога. Гледамо их, дивимо им се или можда цркавамо од завидности, па ако хоћемо право и није лако бити лијеп, много је лакше данас писати. За писање не морамо имати лијеп рукопис. Рукопис нам и не треба, па ни оловка, нити папир. Тастатура замјењује све. Важно је знати слова латинице, па да будем праведан, ако више волиш ћирилицу, мораш знати и опцију пребацања на то писмо. Писмо? Ма какво писмо?… Слова?… Да, да. Слова! Не мораш бити писмен, ни појма имати о правопису, о лијепој и прикладној реченици. Важно је да сви знамо укључити телефон. Ни лаптоп нам више није потребан. На телефону можемо писати све шта нам на ум падне и било гдје: за кафанским столом, у кревету, на тоалетној шољи, у аутобусу, штета у авиону још не можемо. Без сумње омогућено нам је да сви све знамо и дознамо, па се у све и разумијемо. Пред свим знањима и вјештинама предњачи знање и разумијевање политике и историје, затим медицине, психологије, социологије, поезије, књижевности, кулинарства, па све до лијечења травама и црном магијом, коју за почетак добијемо бесплатни, као ланчану поруку у инбоксу. Кад је политичка и национална острашћеност у нагрђивању неистомишљеника, немамо премца. Са свијетлих говорница одакле се погрдним именима прозива народ, све се дословно пренијело на појединце. Не зауставља се то на домену политчког него и личног омаловажавања политичког неистомишљеника. У сфери политике веома је популарно „копање“ по гробовима и костима предака. Није лако остати имун и уважити сваку људску јединку у народу који мртве претке не оставља на миру у времену гдје се не живи у данас, него у вијеку, па све до близу меленијума уназад. Кривци, измишљени или прави су по правилу и увијек на супротној, а праведници и хероји на својој страни. Свеједно жив или мртав, ако покажеш и минорно опредјељење за било коју опцију, хтио не хтио у исто вријеме ћеш бити издајник и херој, или кукавица ако јавно нијеси опрдијељен и ако не копаш по прошлости предака, до деветог кољена, да пронађеш нешто макар и минорно зашто би се могао закачит и гласно оцрнити и попљувати политичког противника, како би остварио свој циљ, или пред истомишљеницима показао своју храброст. Све се своди на: „Ако нијеси са мном, онда си против мене!“ У овако напетом времену, кад је политика раздвојила браћу од исте мајке и оца и направила да су различите вјере и нације, разуман човјек ће радије изабрати да буде „кукавица“, него херој који се за рад јефтине политике одрекао и попљувао оца, сина или брата, под условом да не допусти себи толику безличност и прода своје људско достојанство за 20 до 80 евра, мање од вриједности мршавог јарета, на пазару. О пљувању и блаћењу кумова и комшија не треба ни говори, а бивших најбољих пријатеља смо се потпуно одрекли. Тражимо нове у правом животу, али кад изгубимо старе тешко је, или скоро немогуће, под старе дане наћи нове, јер се пријатељи никада до овога времена нијесу додавали кликом на телефону него су се временом стицали на основу познанства и пријатељство се постепено градило. Кад изгубимо праве пријатеље трагамо за новим и проналазимо их у имагинацији на друштвеним мрежама. То незначи да у савременом времену друштвене мреже нијесу потребне и незначи да се и њима не могу стећи познанства која прерастају у права пријатеља.
Човјек који је способан да осмисли свој живот иако је сигуран у себе неће тражити самопотврђивање своје личности на друштвеним мрежама у смислу да се диве његовој љепоти и памети. Свакоко је Фејсбук једно од огледала нашег духа и стања наше свијести. Разумне и зреле осое неће запасти у сферу ирационалног тако што њихов профил неће бити испуњен примјереним садржајима, нити ће дозволити да њихова приватност буде потпуно разголићења и свака ситница из њихове интиме сваком дата на увид. Разумне и васпитане осбе када имају времена повремено се уљудно јаве. Не очекују да си ти њихов стални пратилац и некакав привезак, без којега би се погубили, ти или они. Знају да и ти имаш своје вријеме, које не желе да ти одузмају. Свјесни су да се не можеш одрећи своје приватности и својих обавза, ни свог цјелокупног слободног времена, посвећујући га детаљном прегледању њихових свакодневних статуса и писању опширних коментара испод објава.
Можда је ово моје субјективно мишљење у домену професионалне деформације, због рада на психијатрији гдје се лијече зависници од различитих порока, па тако пратећи дешавања на овој друштвеној мрежи проналазим особе или можда некад и самога себе ухватим као зависника од Фејсбука. Најбаналнији примјер је једноставан и прост. Поставимо неки пост, одређени статус и једноставно по аутоматизму, подсвјесно радознали, често се враћамо, на свој статус. Морамо поново погледати да се увјеримо у број лајкова и написаних коментара. Некада их ту буде и до двјеста. Зависи колико си ти активан, толико ће ти се и вратити: лајк за лајк, срце за срце. Замисли 200 – 300 коментара, ако си иоле васпитана личост на сваки требаш прикладно одговорити. Цио дан ти оде. А шта је са другим пријатељима? Мораш и њихове статусе прегледати лајковати и коментарисати и то један те исти у неколико група. Прође ти пријатељу цио дан на „Фејсу“. Постао ти је приоритет над приоритетима, занемарио си многе животне обадезе. И себе си почео заборављати. Већ ти је, непримјетно, отворен пут ка зависности од њега. Тако није искључиво да ћеш се једнога дана добро замислити над тим. Покушаћеш можда да се склониш, а ко зна хоћеш ли се моћи одвићи без психотерапеутске помоћи.
Да смо срећније друштво млађе особе би уживале у раду, у напретку личном и породичном. Тежиле би ка лијепим стварима које обогаћују и оплемењују личност, не би имале толико изражену потребу да се баве туђим животима. Кад су стари у питању, пошто сам и ја стари, многи су усамљени, а нијесу осмислили свој живот, па истински траже да их неко забавља на Фејсбуку. Многи и млади и стари су изгубили мјеру доброг укуса, једноставно стално морају бити присутни на „Фејсу“, да сазнају гђе се шта дешава. И уз то, на крају, никада нијесу сами. Прави пријатељи не могу бити са њима на свим оним мјестима гђе може телефон, а преко њега виртуелни су стално ту да им праве друштво, па и док с**у.
Код младих на Фејсбуку осјећања клизе. Зог фасцинације и смањења интерактивних односа са стварним друговима и пријатељима. Дугим бављењем на овој и другим друштвеним мрежама долази до изолације и затварања у себе.
Закључак је, наравно, не треба бјежари са друштвених мрежа и прибјећи некој врсти изолације, али ни постати зависник од њих и роб туђих мисли, нити у исто вријеме губити своје драгоцјено вријеме за задовољење и забављање пријатеља које си ти, или они тебе пронашли кликом на тастатури. Не дозволимо да због беспослених имагинарних пријатеља изгубимо оне из правог живота и на крају, што је најгоре, да останемо без властитог мишљења и изгубимо сами себе.
