Живот почиње у мајчином стомаку. Рођењем почиње дјетињство. У дјетињству почиње памћење. По казивању родитеља ја се сјећам неких детаља из живота са двије и по године. Знам по томе, што су касније говорили: „Није могуће да ти памтиш Гароњу. Само двије и по године си имао када смо га продали.“ А ја и данас послије седамдесет година, док ме неко држао у наручју, не сјећам се ко, али знам да ме неко држао пошто сам са висине гледао великог црног вола. Он црн, рогови бијели до испод самога врха, истегнуо огромни сиви језик да дохвати неку траву поред струге од тора, у страни мало височије од дријена. Због чега га тако памтим…? Не знам! Можда сам тада први пут примијетио тако велику животињу. Данас ми се чини да је Зла Гора мања од Гароње. Касније кроз дјетињство памћења су се низала…лијепа и ружна. Али какава год да су, она су доживљаји који су остављали траг на животном путу, кроз одрастање. Кроз дјетињство, младост и пуну животну зрелост, стигло се у ове позне године. Још као дијете сам слушао старе како говоре: „Чо’јек у старости пођетињи.“ Могуће је… Што сам старији живот ми све више мирише на дјетињство, на оно вријеме када сам само знао за плаво небо изнад себе. Три планине су окруживале то плаво парче неба на коме су се, љети када се покрену први праменови облака у њима мијењале фигуре. Рано сам почео запажти како се један исти облак, док се на небу гомила и проширује, мијења и претвара из коњаника у медвједа, неку другу животињу или препознатљиви предмет. Испред, према југу гледао сам Приљупке ниже од Ките, док је она, често подупирала те згуснуте црне облаке, који ако се љети попну на њу нијесу могли проћи без кише, која би зајечала низ вододерине поред Студене и уз грмљавину се сурвала у понор Милојева Дола. На супрот ње су Зла Гора и Његош са којих никада до нас није допирала киша, него је одлазила преко, на супротну страну.
Његош, Зла Гора и Кита. Три планине које окружују два села Горња и Доња Трепча, за мене само Трепча, јер су ми једнако блиска и Горња, гдје сам завршио осмогодишњу школу пјешачећи седам километара у једном правцу, иако сам одрастао у Доњим. Највисочији Његош се повезује са Петровићима-Његошима. Према предању, послије пада Босне под Турке у петнаестом вијеку Херакаовићи, од којих су Петровићи населили су се под ову планину, а касније прешли на Његуше. Петар први Петровић Његош у једном од својих записа пише да су његови преци дошли у Црну Гору из Херцеговине, испод планине Његош. Кита је још у доба Османске владавине била власништво старосједелаца, братственика Делибашића. Наводно је име добила по томе што се прва од свих околних планина у прољеће окити зеленилом. А Зла Гора, ко зна по чему доби име. Јес тивља и љута, а да је зла, па и није баш, када се у њу љети зађе има љепоте и те како.
Гароње се сјећам… А дријена…? За стари, прастари дријен ме отац заинтересовао, када сам имао не више од десет година. Сједио сам поред њега, на скалама испред старе куће. Причао ми је неке догодовштине из свог дјетињства, за које ја тада и нијесам баш много марио, а днас веома жалим што те приче боље нијесам памтио. Тада отац рече: “Видиш’ онај дријен. Ко зна колико је стар. Није се много мијењао од кад’ га ја знам. Причала ми је баба да је одавде гледала међеда, кака се чеше о њему.” Поткита насељена. Засеок са шест домаћинстава у просјеку са по седам чланова домаћинства. Крда говеда, стада оваца. Нема ни зеца а не медвједа. Док сам се чудио о чему прича, отац додаде: “Може лако доћи вријем да се то понови.” Од тада се тај дријен, не знам да ли подсвјесно или свјесно, урезао у моје памћење као нека посебна успомена, као неки живи споменик, који подсјећа на прошлост.
Ко зна шта све овај старац памти, осим онога медвједа који се прије сто педесет година чешао о његово стабло. Одавно пркоси времену и невремену; вјетровима, мразевима и сушама. Мислио сам да је неуништив тај живи симбол неколико генерација. Давно отац рече да га памти непромијењеног, ни мањег ни већег. И ја га памтим једнако великог са бујном гранатом крошњом. Морала је бити бујна, док је под њом пландовао буљук оваца, ђубрива му није фалило. У прољеће први процвјета, већ почетком марта. Жути цвијет засја као сунце са истока, на изласку, а у јесен плодови касније сазрију од осталих, па крошња порумени баш као западно сунце на заласку. Некада ми се чинило да се из његових цвјетова у рано прољеће отпуштају све тајне које можда близу два вијека носи са собом, овај старац. Да, старац. Прави старац, ако стручњаци ботаничари кажу да је вијек дријена око двјеста година. Вјероватно овај има толико, можда и више, ако га прабака памти таквог.
Прољетос сам био Поткиту. Није тамо више живот тврд и мукотрпан као што је некада био; струја, пут, у кући вода, купатило, машине за суђе за веш, све што треба савременом домаћинству, али народа мало, свега једно домаћинство, са два члана породице. И сва та сређеност је сабијена у томе једном домаћинству и у једној кући, остале су напуштене и запуштене. Простор који су заузимале домаће животиње постаје царство дивљине. Нема оваца да пландују под дријеном. Он остао да ме као и оца подсјећа на дјетињство. Али и њему нешто фали. Процвјетао. Цвјетови се прориједили. Гране се по врховима почеле сушити. А остварило се очево предвиђање. Поново испод њега крстаре медвједи. Да ли се стварно почео од старости сушити, или је нешто друго, не знам. Није му добро. А мени жао.
Због интересовања, да ли стари дријен можемо сачувати за неке следеће генерације, прокрстарих интернетом да бих пронашао неки користан савјет, како сачувати старо дрво, са посебним освртом на дријен и наиђох на разне занимљивости када је у питању старо дрвеће. У Индији, када су видјели да се суше гране дрвета старог 700 година, прикључили га на инфузије да га опораве и продуже му живот. У нашој братској Србији током ноћи кријући од јавности посјекли храст стар 600 година да би туда прошао магистрални пут, као да се траса није могла помјерити тридесетак метара како би се сачувала таква драгоцјеност. Мени га жао, а читам у коментарима једна саможива госпођа пише: “Имам ја у једном другом селу ту поред Савинца стабло дивље крушке, велико скоро као тај храст и старо око 300 година, па ћу га ево поклонити Савинчанима нека га пресаде где год желе. А ја хоћу бар једном за живота да дођем у тај мој родни крај аутопутем, а не да се ибарском магистралом цео живот молим Богу, да неко возилом, пијан или уморан, не налети на мене.” Госпођа се спасила. Неће је ударити кола. Храст је оборен. Неће више бити пијаних, ни уморних. Загарантовано јој је да живи бар 600 година. И није једина која слично размишља и коментарише. Типично балканска памет и размишљање.
О дријену на интернету, углавном нађох оно што сам већ знао: да је тежи од воде и да за разлику од стабала осталих биљака из наших шума цјепаница дријена не плута него тоне као камен бачен у воду. У народу се повезује са здрављем, зато се на Ђурђевдан кити кућа процвјеталим гранчицама. Отуда и добро позната изрека: “Здрав као дријен.” Споро расте у висини највише до осам метара. Живи више од 200 година. Постојбина му јужна и средња Европа, Сјеверна Америка, Кина, Јапан. Ту је и оно што сам већ знао да је изузетно љековит и користан за пробавне органе: “Сваки његов дио је љековит: плод, лист, кора, цвијет, свјеже и осушене коштице.” Али нађох и нешто што нисам знао. Невјероватан податак и тешко да повјерујем да рацонални Њемци овако размишљају: “У Њемачкој су плодови већи и сочнији него у горе наведеним крајавима.Зато што га сматрају отровним није распрострањен/уништавју га/иако му ова влажна клима са релативно сувом и дугом јесени више прија.”
Наш стари дријен, ту наспрам врата од старе куће повезивао је вријеме са временом. Он памти генерације, које су се хватале за његове гране, поткресивале га и чувале. И њега памте генерације непромијењеног, пет кољена; моја прабака је чувала успомену на стари дријен, дјед, отац, ја, моја деца и моја унучад. Његове гране, које су се почеле сушити, стоје као доказ пролазности времена. Његово стабло је још у добром стању. Жив је и још траје. Али упозорава да му треба помоћ.
Неко ће се чудити писању о дријену, као да је стари дријен битан. Ни некој тамо госпођи, на Балкану, а што је још горе ни власти једне државе није битан 600 година стари храст, док друга тамо у Азији, многољудна држава инфузијама лијечи 700 година старо дрво. Ето и мени је битан овај дријен. Знам да не могу 200 година, а волио бих да он поживи још 200. Док га посматрам, као да ми прича оновремену причу, да су наши стари боље од нас знали како се живи сваки тренутак овоземаљског живота, јер живот није вјечност, ни дријену ни човјеку. Зато су се трудили да сваки тренутак живота проведу што мирније и да уживају у ономе што им је Бог дао, па су и њега чували. Та доброта и пажња коју су поклањали једни другима и свему живом око себе испуњавала их је и чинила срећним. На нама је хоћемо ли показати мало доброте, пружити љубави старом дрвету и продужити му живот.
