„Ја, додуше, још не мислим на смрт, али се слажем с људима од реда да ништа не треба остављати случају и да све ваља вршити на вријеме. Осим тога, зар није боље да ја сам о себи, док сам жив, напишем оно што знам, него да други, кад умрем пишу о мени оно што не знају, а ја у гробу да се поједем што никоме не могу да одговорим по заслузи. А волим и чисте рачуне: зар није боље да пишем о себи док сам жив и тако да свакоме дам прилику да ми приговори због евентуалних нетачности: тако, ево, нудим »Сјећања« на провјеру.“
Меша Селимовић ~ Сјећања
Сагледавајући животну путању, са свим кривудавим стазама и непознатим раскршћима, којом сам ишао, пуних седам деценија живота, иако ми се на моменте учини да сам је прешао за само један тренутак, када се загледам у далеку прошлост онда се она растегне у временску бесконачност, што ме подстакне да се запитам јесам ли урадио све што сам могао најбоље кроз тај живот и колико сам дана узалуд изгубио, док је вријеме пролазило мимо мене. Зато не могу прихватити, да пензионерске дане схватим као неко вријеме за спавање и одмор, пошто никако излежавање не сматрам одмором него тихим умирањем прије времена, па сам се сјетио својих семинарских радова, које сам писао у шестој деценији живота, из личног искуства, са темама везаним за посао медицинске сестре-техничара, углавном са посебним освртом у раду на психијатрији, а који су на семинарима здравствених радника увијек добро прихватани и радо слушани. Захваљујући тадашњем директору Опште болнице у Никшићу, др Мишу Пејаковићу и главној сестри Светлани Батрићевић презентовани су и на Колегијуму главних сестара, као и на Психијатријском одјељењу, захваљујући начелници др Радојки Мићовић и особљу. Због тога ћу на моме Блогу драгим колегама поклонити и неке од тих давно писаних радова, за које мислим да не застаријевају, боље него да чуче заробљени у архиви мога рачунара. Тако да ће ово бити БЛОГ неспецифичног карактера, због различитости тема, углавном аутобиографских прича, социјалних и друштвених тема без политичких, осим оних у које је политика укључила мене, мимо моје воље и жеље.(не припадам ни једној партији.)
Док размишљам о писању са посебним пијететом се сјетим драгог пријатеља и сарадника са посла, пјесника, покојног Васа Милуновића клиничког психолога, који ме је подстицао да пишем, и сјећам се да ми је једном приликом дословно рекао : “Вуко, пиши нешто, осим тих радова, то што радиш знај да је добро. Немој очекивати да се свакоме допадне и немој да те обесхрабри ако се сретнеш са таквим појединцима, некоме се вјероватно и не допадне, а некоме ће сметати из личне сујете”
Авлија, часопис за културу и књижевност из Рожаја, чије ми је уредништво дало простора да неке своје текстове објавим на њиховом порталу као колумне ме је посебно подстакло на писање, зато сам им веома захвалан, па сам и свој БЛОГ отворио посебно захваљујући њима, зато се и поред тога не одријечем сарадње.
Много ми значи и захвалан сам драгим пријатељима писцима, пјесницима и новинарима који ми дају подршку, те сам се охрабрио да отворим свој Блог. Не бих их сада појединачно набрајао, препознаће се они сами, као и колегама не само из ЈЗ Општа болница Никшић, него из цијелог региона, и драгим пријатељима са друштвених мрежа .
Ако нешто и напишем неће то бити ради славе, а још мање ради новца, него (оно што данас често чујем: “за своју душу,”) за своје драге пријатеље, који ће можда у томе пронаћи нешто интересатно, и за неке нове генерације, а посебно за моју унучад, која ће можда некада у томе пронаћи нешто, што би их могло подучити стрпљењу и учењу живота. Вријеме које је било и прошло најбоље се чува у написаном и треба му посветити мало садашњег времена, када га има толико пуно иза човјека, зато ћу ја, само преписивати оно што је протеклих година вријеме шарало и писало по моме животу, гдје има интересантних и мање интересантних записа, као и радосних и срећних тренутака, али и оних тешких и болних без којих ниједан живот не може проћи, само је питање који су преовладавали у животу сваког појединца и како их је доживљавао и борио се са њима, пошто некога и добро понесе, те полети височије него што крила могу издржати, па падне и разбије се, исто као што има и оних који и када се спотакну никада не дозволе да потпуно падну, одрже се на ногама и на крају се потпуно усправе, а у исто вријеме науче да не покушавају узлијетати, него су увијек на земљи. За писање је требало времена, јер оно захтијева труд и љубав и мора му се посветити дјелић свога живота.
Када бих био вјешт писању имао бих о чему, па да сам само писао дневник са посла, по једну страницу, дневно, колико сам углавном писао запажања на крају дана, израчунао сам да би то била књига од 2500 страница, па и није баш мало. Као дјечак маштао сам о блиставим кулама и великим градовима, и о јунаштву из народних пјесама, али временом све је то пало у воду, схватио сам да се битке и бојеви за одржавање своје личности и остваривање свога идентитета бију на поприштима која сам, само половично ја сам одређивао, него бих прије рекао да ме невидљива рука одвела на неку магловиту пучину на којој сам се морао орјентисати и кренути у правом смјеру ка свјетлости, која ће ме довести до краја као пристојну и нормалну, иако не као и савршену личност. А писати о себи, значи поново откривати себе, суочавати се са свим својим манама и врлинама, па и докучити нешто што ни сам нијесам знао о себи, заправо док пишем откривам да сам се цијелог живота једино борио са собом и тек сада схватам да је то битка у којој борба није тако видљива, али јес на крају пораз или побједа, јер не изгубити елементарно самопоуздање и људско достојанство значи побиједити себе, а ако сам успио побиједити себе побиједио сам све и свакога, па страху ту нема мјеста, иако се некад пронађем у кајању због нечега што нешто нијесам урадио, него сам у љењчарењу пропуштио и протраћио на хиљаде сати. Срећан сам што не проналазим крупне ствари због којих се кајем што их нијесам урадио, али свакако је боље кајати се што нијесам урадио, него се кајати због нечега што сам урадио. Сада је дошло вријеме да радим, да бих можда урадио нешто да се не питам свакога дана у кајању што ово нијесам урадио. Незамисливо ми је задовољити се чињеницом и мишљу да сам сам себи довољан, а вријеме брзо пролази, па колико год година да прође нестаћу попут јутарње росе, а са мном ће нестати тајне и борба једнога живота, зато покушавам да се отворим другима, јер ће можда та моја отвореност користити онима који се разликују од мене, а највише за неко лично искуство може користити онима који тек долазе, јер је више него сигурно да ће се разликовати, ослобођени догме времена у којем сам ја живио јер ако упознају један живот из предходног времена, значи свој су употпунили за један више. Останем ли затворен и учаурен у страху да кажем оно што мислим и што осјећам да треба да кажем неће нико од тога имати користи, а овако не знам колико ће је имати, али сам сигуран да неће никоме шкодити. Неко ће можда, кроз ово написано на вријеме схватити, као што сам ја касно, али потпуно схватио да је живот путовање не само кроз тренутно, него и кроз прошло и будуће вријеме, да је то путовање од једног до другог човјека из генерације у генерацију. Записане ријечи су најсигурније утабана стаза којом се путује кроз прошлост, оставштина неких ранијих генерација и најбољи начин размјене мишљења са онима који су на заласку живота а кроз записане ријечи се са својом генерацијом и новим које тек долазе путује у будућност и стално се учи и од оних прошлих и од оних будућих.
Људи одлазак у пензију доживљавају трагично. Знам многе пензионере суочене са досадом и чињеницом да имају мало тога чему се могу надати у годинама које су пред њима, па у таквој ситуацији, лако изгубе осјећај сврхе живљења. Многи се повлаче остајући сами са собом. Падну у депресију, или се брзо разболе од неких других обољења. Недостаје им посао. Изгубили су контакт са колегама. Не могу пронаћи нове људе за дружење. Не умију да осмисле нове активности којима ће се бавити. Збуњени и усамљени завуку се између четири зида. По цио дан зурећи у телевизор. Слабо контактирају и са својом породицом.
Ово је ново суочавање са самим собом и улазак у борбу у којој се не може побиједити биолошки процес старења, али може добити битка над застаријевањем, јер када се та битка изгуби живот постаје бесмислен. Никако не прихватам мишљење које најчешће преовладава у Црној Гори да су стари бескорисни, неспособни, болесни, заостали, досадни, пасивни, ником потребни, на терету су и држави и породици. Истина је да због постојећих социјалних и материјалних прилика међу пензионерима преовлађује сиромаштво, али поред тога основни узрок њихове искључености су стереотипи о старости, и генерално предрасуде о немогућности промјене, које узрокује негативан став нашег друштва према старим људима, као и такво њихово виђење самих себе.
Нијесам ја истрошио живот, да бих се једноставно помирио са устаљеном догмом, стари су урадили све што су могли и научили су све што су имали, па треба да стану, одмарају се и чекају дан своје сахране. То би, уствари значило да су само физички присутни на земљи, а да су духовно мртви. Истина је да човјек у старости заборавља много старога, али истина је да радом исто толико може научити доста новога и кориснога. Многа знања застаријевају, али се многа и понављају, па их нипошто не треба игнорисати, јер често могу бити од изузетне користи. Исто као што свако годишње доба, сваки дан и сваки сат имају своје љепоте тако их има и свако животно доба, само треба умјети искористити сваку прилику, према својим интелектуалним и физичким способностима, свакако уз мало или мало више труда, не само ради користи него и ради очувања личног благостања и менталног здравља, пошто сам свјестан да само стално учење и рад на себи дуже одржава човјека ментално и физички здравим, а тиме корисним и вриједним, него утамничење себе у својим мислима и кукање над собом од страха пред старости која неминовно долази. Зашто бих пристао да жив будем само успомена на нека минула времена, када има стотину начина да то не дозволим? Уосталом будућност припада онима који се најдуже и најдаље сјећају своје прошлости, а ја се са задовољством и осјећањем испуњености сјећам сваког тренутка своје прошлоти, која је и поред свих животних бура била и те како лијепа, не знам какав би то живот био када би се одвијао на правој линији, па и спортисти у највећем броју дисциплина највише уживају на кривудавим и напорним стазама са низом препрека на њима.
Мислим да много лакше разријеше ту дилему они који су били креативни у вријеме активног рада, јер брже и лакше осмисле начин да им пензионерски дани не пролазе у апатији и безнађу. Лично, никада се у животу нијесам плашио никаквих обавеза и задатка. Напротив сви задаци и све ново за мене је био изазов, као трагање за новим знањем и усавршавањем, једноставно рад ме је испуњавао и чинио срећним, а вјероватно је томе допринио начин васпитавања и школовања у дјетињству, као и услови живота у раној младости. Сјетио сам се једног најбаналнијег примјера из ране младости, разрјешавања предстојеће обавезе, која ми је личила на несавладиви проблем. Једном сам себе као млад ухватио у скоро присилном размишљању, пред дилемом како ћу ја издржати служење војске, пошто су нас старији момци некако плашили причама, како је то тешко и неиздрживо. Али сам брзо раскрстио са тим страхом: -Ех, нијеси ваљда ти гори од милиона људи на овој планети који служе војску, а наши очеви су ратовали,па су издржали. Углавном на сличан начин сам рјешавао све потешкоће на које сам наилазио у животу, увијек мислећи да нема ништа нерјешиво, па ако је и са лошијим исходом осјећао сам испуњење и задовољство сматрајући да сам то урадио на најбољи могући начин. Увијек сам се трдио и на послу и у приватном животу да ништа не радим површно и половично, него увијек да посао одрадим одговорно и доведем до краја. Због те, незнам, урођене или стечене особине понекад сам знао бити, како су ми говорили „тежак” колегама и сарадницима, па и својој породици, иако сам успио да и на њих пренесем добре радне навике и одговорност према себи, јер заправо сматрам да човјек који је одговоран према послу, поготово послу који сам ја радио пуних четрдесет година, одговоран је и према себи. Никада нијесам осјећао умор, јер сам било који користан рад доживљавао као олакшање и увијек сам посао радио с’ вољом. Примијетио сам да много прије пропадају они који увијек кукају и жале се да им је досадно на радном мјесту, јер то код њих изазива фрустрацију, депресију, губитак концентрације, убија ефективност рада а многи је сматрају правом болешћу која може бити опаснија по здравље од преоптерећености на послу.
Нажалост у вријеме транзиције која се, чини ми се, још није завршила, у Црној Гори, из великих пропалих предузећа у Никшићу, као што је Жељезара и Боксити, отишло је много релативно младих људи у пензију, па ако су имало били ситуирани, свакако са изузецима, који су себи нашли неко занимање, један и не баш занемарљив број их је залегао, па ни новине да погледају. Немаром и неактивношћу многи доведу себе у ситуацију да се брзо разболијевају, па онда почну тобоже да шетају, а мени се понекад учини да бесциљно усамљени тумарају и трагају за нечим што ће их вратити у живот, свјесни да су већ изгубили континуитет правог живљења. Човјек у старости, као и у младости мора се према себи однодити са посебном одговорношћу, због себе самога, а и због своје породице., зато се треба потрудити да сачува своје здравље, како би што дуже остао у доброј физичкој и психичкој кондицији, а не да се одрекне рада и стварања. Истина немају сви једнаке афинитете, али свако је како се то народски лијепо каже „за нешто створен”, само то нешто треба у себи открити и почети га у животу примјењивати и користити за исказивање свога идентитета, а данас је тако вријеме када сваки појединац гради свој идентитет, као доживљај самога себе, јер је прошло оно кад се човјек као јединка могао сакрити иза неких друштвених норми, као што су припадност нацији, вјери, племену, братству или пак породици.
Поштовани читаоци и пријатељи, нећу се трудити да пишем да се свакоме допадне, па ма колико он био учен или писац. Посебно ме не оптерећује никаква беспотребна тежња да се у овим годинама докажем као писац, јер свако коме се не допадне или нема воље и мотива за читање, има једноставну могућност да ово заобиђе и потражи оно што га интересује, а ја ћу писати оно што мислим и како осјећам. Писаћу о стварима које ми дају енергију и које ме покрећу да живим свој живот, па није битно хоће ли то бити више добро, или мање добро, једноставно примораће ме да се више унесем у промишљање себе и свијета око себе, како би ме то умјесто онога када често не бих знао шта ћу са собом, можда и у овим годинама додатно оплеменило и учинило бољом особом.
Сигуран сам да писање, као ни читање никоме не може шкодити.
„И нема будале која нема свој звездани тренутак. Зато држите очи и уши отворене, немојте слушати само себе, учите се најпре живети и мислити, а писање ће доћи само по себи.“
Иво Андрић
Када сам завршио са послом и почео писати, тек тада сам се одважио да неколико стручних радова, раније писаних, пошаљем часопису МEDICAL CG, гдје су објављени.
Стручне радове можете прочитати у категорији Медицина – Семинарски радови.