Током дугогодишњег рада на психијатрији често ми је постављано поиатање: „Како нијеси полудио?“ , на које сам одговарао једноставним одговором: -А, што бих полудио. Одавно се у мени јављала жеља да једном, заинтересованим јасније и потпуније одговорим на то питање, као и људима са мањим или већим менталним проблемима и онима који имају члана породице са сличним сметњама, како би народ схватио да психијатрија није никакав „баук“ него болница као и све остале, гдје се ради са свјесним људима изузев ријетких случајева који се због стигме-стида, који оваква питања подстичу на размишљање, шта ће им рећи окружење, па се не јаве на вријеме, те тако потпуно изгубе самоконтролу. Али медицина је толико узнапредовала да се и таквим пацијентима помогне веома брзо, па уз помоћ психотерапета касније прихвате лијечење и схвате да је изљечење могуће, уколико та особа прихвати да је болесна и уколико и послије лијечења у болници настави да слуша савјете љекара.
Ко на вријеме схвати да је живот само једна цртица између рођења и смрти, тај ће га више цијенити, а биће спремнији на љубав, на праштање, на разумијевање, на поштовање, мање ће се љутити, мање бити лаком, више ће разумјети да је богатство у здрављу, а не у новцу.
Колектив психијатрије негдје осамдесетих, скоро на почетку радног вијека
Латинска сетенца каже: Владати собом, највећа је власт, – латини су знали шта причају, а наш народ, обичан човјек каже: Све иде из главе.
Права је умјетност научити контролисати своје емоције и знати разлучити битно од небитног, што се најбоље постиже прихватањем реалности и сталним учењем кроз рад, а ја сам за радно учење, користио рад са људима који имају психосоматске здравствене проблеме, и упоредо кроз рад, дружење и сарадњу са колегама психијатрима и психолозима, који су увијек били спремни да објасне и помогну, а уз то и обавезно читање литературе из области психоанализе. И сам припадам кругу емотивних особа и склон сам да емотивно реагујем на туђе проблеме, вјероватно и зато што сам растао и младост провео у доба високе социјалне освијешћености. Емотивност може бити мана, али и врлина, зависи да ли особа умије да је контролише и каналише у правом смјеру. Стручњаци за „душу“ кажу да те особе ријетко гријеше у послу, много су опрезније и промишљеније кад је ријеч о конкретним корацима и акцијама, зато више разматрају начине и опције, које им омогућавају да ријеше проблем. Емотивци имају истанчан осјећај за туђе проблеме, те лакше читају емоције других људи и често снажно с њима саосјећају, а то је једна од особина која је корисна у занимању, које се бави психичким проблемима људи. Радећи годинама у својој струци на једном тешком и одговорном радном мјесту, на Психијатријском ођељењу, гдје сам се сретао са разним проблемима и догодовштинама, временом сам научио да у људима не тражим ону лошију страну, како бих задовољио своју сујету, омаловажавајући њихове вриједности, нити сам у приватном животу, задавао себи било какве нереалне циљеве, који би касније неостварени изазвали незадовољство и нервозу, коју бих, могло би се десити, испољавао према другима, управо према пацијентима и колегама, иако они немају ама баш никакве везе са мојим проблемима. Научио сам да приватни живот и породицу одвојим од посла и посао од куће и породице, тако сам врло мало у ријетким тренуцима одмора са најдражим колегама знао подијелити нешто из породичног живота, али у мојој породици се никада није причало о моме послу и било каквим проблемима везаним за њ’. Отуда се родила она моја „флоскула“, која ипак није бесмислена, да на питање: ”Како нијеси полудио радећи на нервно?”, одговорим питањем: ”А што бих полудио?” ?”, како бих пресјекао несувислу спричу.
Деведесетих прошлог вијека наилази вријеме, када почиње нестајање нормалног свијета и преконоћи наилази неки полусвијет, кроз који су тумарали људи чудног односа према животу, разне протуве, дангубе и скитнице, наркомани и пијанице, клошари са простора ратом захваћене државе, које је тадашња милиција доводила да ту нађу уточиште и преноћиште, окријепе се, отријезне, и пружи се стручна медицинска помоћ онима које су налазили по парковима, улицама и кафанама у бесвјесном или полусвјесном стању, промрзле и мокре у снијегу, или у блату на киши.
Те деведесете и постдеведесете свакако су учиниле да се повећа и бројпацијената са психосоматским сметњама, углавном особа са натпросјечном интелигенцијом, оних суптилно емотивних, истанчаних осјећања и преосјетљивих, чији је нервни систем сензибилније подешен на спољашње дражи, па детаљније процесуира информације из спољашњег свијета. Особе које су биле рањивије и осјетљивије на стрес, због ситуације која их је задесила. Лијечиле су се стидљиве, поштене, преосјећајне, марљиве и радне особе, брижне мајке, добри студенти, који су постали жртве сопственог перфекционизма, као и поштени добри радници жртве транзиције, којима је требала љекарска помоћ и здравствена њега. Нијесу ту долазили ”луди”, него паметни, који су свјесни да су се стицајем низа околности повукли у самоћу и изгубили повјерење и самопуздање, они који су знали да је то најсигурније мјесто гдје им се може помоћи да унутар себе повежу неке покидане нити и да поново пронађу љубав и мир у себи.
Признаћу да се и код мене у почетку јављао отпор, према групној терапији, коју води психијатар или психолог, али сам брзо схватио да је и здравоме, па и ономе које упућен у тајне психологије и психијатрије, корисно присуствовати таквој едукативној групи и активно учествовати у дискусијама, чији је циљ конструктивно успостављање повјерења међу људима, конкретно у овом случају између здравствних радника и пацијената, као и пацијената и њихове породице. Умјешност стручњака у вођењу таквих дискусија сваког ко хоће да саслуша, понекад стави на испит своје зрелости и савјести. Примјера ради, ако се болестан човјек жали на неку одређену ситуацију, неправду, породичну или комшијску свађу, психолог ће га питати: ”Шта ти чиниш и предузимаш да не дође до тога, или ако је већ дошло, шта чиниш да се то смањи, или дође до потпуног помирења.”
До чега доводи нетолеранција и апсолутно неприхватање мишљења и непоштовање саговорника, нама старијима, као лош примјер и добар наук може послужити разговарање и договарање наших политичара, деведесетих година прошлог вијека, које нас је бацило у ћорсокак и довело до грађанског рата са великим посљедицама по све народе. Својим тврдоглавим ставовима су створили велико неповјерење, које они никада неће поправити, ако сам народ не буде радио на томе да се оно поврати. Од рата многи полуде, а од рада не, нико. Сви би се ми морали, не једном него врло често запитати, шта чинимо, да не будемо у конфликту са другима, па онда и са собом. Спознао сам истину да нас толерантан разговор води у сусрет једне другима, разумијевајући себе из својих ријечи и ријечи саговорника, јер разговор не изржава само мишљење, него и начин живота, кроз који се учесници отварају правој истини, зато што се у њему разрјешава свака догма и не постаје проблем ни за једну страну, док нас разговор без толеранције удаљава и ствара између нас непровидну завјесу, коју нам нико неће уклонити, уколико ми сами не дамо све од себе да то постигнемо.
Истина је да у таквим установама могу радити само ментално здраве особе, јер само онај ко се добро осјећа може помоћи болесноме, док онај ко је у властитим проблемима не може помоћи никоме другоме кад није у стању да разријеши своје, а још мање онај ко није свјестан колико је разговор спасоносан за рјешавање конфликта и несугласица међу људима. Разговор је једино право средство које нас изводи из свијета насиља у свијет слободе, из таме на свјетлост, јер многи су стигли овдје зато што нијесу били у стању разговарати и подијелити своје патње и проблеме са другима, или стварно нијесу имали валидна саговорника који би их саслушао и разумио, па ако и овдје не нађу онога ко умије разговарати, онда изгубе сваку наду у излечењем, па најпослије и воњу за живљењем.
Да би човјек могао радити овај посо мора посједовати и дозу сугестивности, Овај поступак се користи, као предлог, наговор, а у неким случајевима и у виду наредбе, иако то већ излази из домена сугестије, потребно је процијенити шта ће саговорник, у овом случају пацијент прихватити и шта иде у прилог његовом изљечењу. То је умјетност навођења болесника да прихвати и уради неку радњу, која је у његовом интересу, зато је потребна здравственим радницима, као средство којим би се улило повјерење болесном или ономе кога савјетују.
И послије толико година поново једно те исто, оно несувисло питање: ”Како нијеси полудио?” Питање које није вријеђало мене и моју сујету, а и због чега би када кажу да нијесам полудио. Вријеђало ме је зато што сам знао зашто то примитивци питају. Питао сам се одакле дају себи за право да вријеђају стотине часних људи са мањим или већим здравственим проблемима, које имају, као и сви остали пацијенти. Нико себи не бира болест и нека нико не мисли да ће вјечито бити здрав или да је сигуран да се од неке одређене болести не може разбољети. Зато постоје здравствене установе одређених специјалности у којима се болесни лијече, а ја сам у једној таквој радио, као здравствени радник, не да бих ”полудио” или причао шта сам тамо радио. Радио сам часно, посао за који сам био обучен, а не површно и половично, или зато да бих задовољио потребе шефова, него потребе пацијената, јер нерад и обично љенчарење и извлачење на рачун колега, привидно човјека чини срећним, а он је у дубини душе незадовољан и због немирне савјести несрећан.
Нијесам полудио зато што сам био свјестан да ту нијесу долазили никакви ”лудаци”, него они паметни, који су се стицајем низа околности повукли у самоћу у свој кутак, који су изгубили повјерење и самопуздање, па су знали да је то најсигурније мјесто, гдје им се може помоћи да унутар себе повежу неке покидане нити и да поново пронађу љубав и мир у себи.
Колектив психијатрије на испраћај у пензију, мај 2014.
Нијесам полудио зато што сам знао да је једна од узвишених људских особина поштено и марљиво радити на свом радном мјесту, његовати здраво другарство и солидарност не подавати се негативној ограничености и стално унапређивати своју радну способност.
Не може од рада на свом радном мјесту полуђети човјек који слиједи осјећање одговорност и не понаша се супротно од гласа своје савјести.