Отац је глава породице

Прича о оцу не може бити не повезана са новим временом, како би се разумјела и упоредила улога оца у старом и новом. Та улога се у великој мјери разликује, због другачијег вредновања неких друштвених појава које нам доноси модерно вријеме. Пишући текст, када је ријеч о породици, схватио сам да се вријеме не може укалупити у један сегмент живота, зато што је и отац био син и син постаје отац, па како год и у овоме времену здрава породица опстаје као модерна реинтерпретација традиционалне, јер се живот преплијеће и непрекидно наставља тај дијалог између прошлости и садашњости.

Дође тај тренутак када сазнамо да нас од бесмисла узалудне бесконачности и ништавности једино вежу и чувају успомене и сјећања на драге особе, као и вјера и нада у срећну будућност наших потомака. То је онај тренутак у којем се неповратно растајемо, тачка у којој се сабије цио наш живот, у којој се у ствари растају смрт и живот и  састају прошлост и будућнос. Не знам да ли је отац онога дана умро или је тек тада у мени оживио, јер смрт је наш заједнички терен, по којему идемо некуд у непознато, као посредници  између пролазности живота и спознаје вјечне истине. Успомена на оца чврсто је узидана у темеље мојих најдубљих осјећања.

Био је најстарији од њих троје дјеце. Отац му је погинуо у првом свјетском рату, када је он имао девет година, сестра му седам, а брат само три. Мајка је напрасно умрла, наводно од сплета цријева када је имао шеснаест. Њих троје је подизала баба, која се носила са тугом за прерано изгубљеним синовима и снахом и грчевито давала све од себе, да их што мање оптерети њеном патњом коју су и они и те како осјећали. Зато су, иако јако млади, осјећали моралну одговорност да јој ту пажњу узврате пажњом када је њу стигла болест и старост. Када су имали: двадесет пет, двадесет двије и осамнаест испратли су је у вјечност. Кроз живот су се низале обавезе наметнуте друштвеном и политичком ситуацијом у земљи и свијету. Понекад се присјећао и причао нам о тешком раду на изградњи пруге Билећа-Никшић. Рат и ратне године, у којему је требало остати присебан и неокаљан, под жестоким притиском са свих страна, који је био већи,  на њих троје, тим што су били слободни, наводно нијесу имали обавеза према породици, као они који су имали малу дјецу и породицу. Знао је: „То лудило ће се једнога дана завршити, па како било да било“-говорио је. Некад, сасвим ријетко је нама, неким смирујућим тоном знао рећи: „ Није баш све како пише у тијем вашијем књигама. Историју пишу побједници. Нијесмо ми поубијали толико Њемаца ни Талијана, па ни они нас колико смо се ми по овим чукама и на простору цијеле Југославије, убијали међусбно. То је наша ваздакања несрећа. Многи су мислили да Хитлеру неће доћи крај, а ја сам знао да ‘оће, чим је кренуо да осваја цио свијет. Владари великије сила се удаље од реалности и себе претворе у моћ силе. Из дана у дан из године у годину жеља за освајењем им расте, а што је та жеља већа, крај им је ближи. Турци, османлије су владали овим просторима петсто година, па су се вратили у свој тор. Сва велика царства за која сам чуо, а која су стварана на освајањима туђих територија пропала су. Нико цио свијет није покорио, нити ће. И све да успије кратко ће то трајати.“

Сам је градио своје самопоуздање, не ослањајући се на лажна одобравања и празна обећања других. Није имао прилике да се ослони на било кога, док одмах послије рата, на крају треће деценије живота, није склопио брак са нашом мајком. Мислио је тада, да се скрасио и да ће се на миру скућити, али са такозваном индустријском револуцијом и урбанизацијом друштва у осиромашеној и политички нестабилној земљи други су му, по њиховој мјери и жељи, почели градити судбину. Идеологија послијератне власти је била да направи потпуни отклон од предходног режима и да народ стрпа у градове. По завршетку рата на рачун индустријализације и колективизације, власти су потпуно обесмишљавале живот аграрног, сеоског домаћинства. Оца су почели гонити на „добровољно изграђивање земље,“ а он и сви они који су тако радили међусобно су тихо говорили „принудни рад.“ Није само постојао „добровољни рад“ него и „добровољна продаја стоке.“ Већ четрдесет осме је ступио на снагу ригорозни закон о забрани држања коза, па је под притиском власти, пошто су милиционери, шумари, којекакви послушници и доушници пребирали да гдје не сакрије коју. Морао је испразнити торину и „добровољно“ их продати по цијени унапријед одређеној. За добробит земље и народа у име колективизације, морао је сваку овцу пријавити. Од своје треће године се сјећам многих детаља, па као да сада гледам општинског службеника, како претражује око куће да отац негдје није сакрио коју, пошто ‘мора’ сваку пописати и пријавити. Кад је овај отишао, отац рече стрицу:

– Виђе ли погани, како се брзо престроио. У рату бијаше уз четнике, а сад га ево ревносни службеник партије и не вјерова ми на ријеч колико их је но ка’ ловачко псето прешуња сваку рупу око куће.

– Никакав. То је крњетак од чо’јека. Која год власт би дошла он би  био потрчко у њој – одговори стрико.

Због нестабилне политичке ситуације у свијету, а посебно на Балкану: погоршање односа са СССР-ом, због Информбироа, грађанског рата у Грчкој, раскида дипломатских односа са Албанијом, кризе око Трста и низа политичких стресова и заокрета тадашње власти, отац је неколико пута бивао мобилисан,  у неким војним резервама које су трајале и до три мјесеца. Као да се хтјела самопотврдити истинитост изреке: „никад несрећа не иде сама,“ па баш у томе периоду је наишло неколико сушних и неродних година, од којих је најгора била 1950. Због Титовог заокрета, дошло је до блокаде од земаља Источног блока, па су САД донирале храну, која се народу дијелила на такозване тачкице, то је уствари била нека врста бонова. Све се надовезивало једно на друго, што је отежавало опоравак домаћинства. Тек 1955. Када су се нормализовали односи са СССР-ом, смањио се политчки притисак на њега и почео је радити у Рудницима Боксита. Са његовим запослењем почиње и нормализација породичног живота. Послије десет година рада отишао је у инвалидску пензију, дјеца су приспијевала, и тада је почео његов лагоднији дио живота.

У патријархалној средини кућа и огњиште су симбол породице. Породица је симбол друштвене заједнице. То је мјесто гдје се човјек најсигурније осјећа и неодвојиви је дио њега самога и његове личности. Стабилност и опстанак породице у доброј мјери зависи од фигуре оца. Зато се он у таквом друштву и представља као „глава породице.“ Значење те фигуре и његове личности нам понајбоље приближава чињеница да се у Библији и Светом тројству Бог представља као отац, заштитник, који жртвује свој живот за своју дјецу.

Данас је модерно пропагирање негативаног односа према браку, као традиционалној вриједности друштва. Наводно брак је прошлост и припада конзервативним вриједностима. Све је израженија отуђеност међу половима. Жене и мушкарци се све више удаљавају и жене се наводно осамостаљују, а мушкарци траже партнере у истом полу што неминовно доводи до уништавања породице. Уништавање породице и њене традиције доводи до озбиљних последица. У савременим душтвима улога оца све више изостаје и све више ђеце одраста без оца. Једноставно, као да у породичном животу улога мушкарца постаје прошлост. Људски род се почео понашати као неке животињске врсте, гдје се мужјак и женка сретну током парења, а касније све је на мајци. Све више се заговара улога самосталне жене која ниподаштава брачну заједницу, па и стварање потомства и све мање пажње посвећујемо жени; мајци, сестри, ћерки, баки. Умјесто тога отишли смо из крајности у крајност и све подредили сексуалности, голотињи и вјештачком изгледу жене, као неке безличне фигуре у којој се више не примјећује духовна љепота. Којекаквим телевизијским, Риалити програмима, доминирају силикониране старлете и ексцентрични, истетовирани, или феминизирани мушкарци, уз које велики број доконог свијета, без свијести и светоети са божијим и природним законима дочекује зору и узалудно траћи своје вријеме, губећи уз те ликове идентитет своје личности, поистовјећујући се са њима или јунацима бесконачних и безсадржајних турских серија.

Потпуно се занемарује улога мушкарца коју је имао у прошлости, а која није била нимало лака. Требало је бранити земљу и породицу у ратним временима и једнако се старати о обезбјеђивању средства за њен живот и опстанак. Наравно и тада је као и данас све зависило од структуре личности и мужа и жене. Нијесу, како се то често мисли сви мужеви били тирани ни све жене робови, него су дијелили терет свако према својим могућностима. Живот мушкарца, као социјалног бића у браку добија другу димензију и други смисао, супружника и оца, који штити, дисциплинује и брине морално и материјално о најбољим интересима своје породице. Нажалост, из дана у дан, због којекаквих оправданих и неоправданих разлога повећава се број такозваних непотпуних породица, гдје се дјеца васпитавају без очева.

Колико год данас било модерно рећи да су супружници раније били неравноправни, што се тиче наших родитеља била је то и те како једнака заједница, што се тиче могућности и једне и друге стране у односу једно према другоме и према својој дјеци. Одрастали смо у породици у којој су увијек постојали они златни тренуци који су је прожимали и својим јединством учвршћивали породичне везе, гдје нијесмо имали прилке поистовјећивати се са којекаквим ликовима са телевизијских екрана, него су нам они били узори и неоспорни ауторитети, који су умјели и знали како да се поставе према нама.  Уз сву љубав мајке и оца, њихов однос према нама је био различит. Мајка домаћица, чувар кућног огњишта, његовала је породичну топлину дома; мирнија, пажљивија и стрпљивија, увијек је показивала више њежности и пажње од оца, који нимало мање није бринуо. Иако је тада још увијек у доброј мјери владавало мишљење, да оцу не приличи узимати и држати дијете док не прохода и проговори, мислим и сјећам се по млађој браћи и сестри да наш отац није заузимао такав став, него је помагао мајци колико год је могао. Напротив, како смо одрастали и како се у нашим дамарима узбуркавала пубертетска крв и наилазиле оне године када смо мислили да смо најпаметнији и да све знамо, када нам је постајало мање важно мишљење родитеља, а постајао важан суд вршњака, он се као ауторитативнији и моћнији, од мајке, чувар моралних вриједности, све више удаљавао и заузимао озбиљнији став према нама.. Био је увијек озбиљан, достојанствен, али не  престрог, као што знам строгих очева у патријархалним друштвима, иако се чини ми се ипак руководио оном народном мудрошћу:  „У мека оца неваљала ђеца.“ Зато је знао, отприлике негдје до петнаесте гоине, да нас казни прутом. Истина ријетко. Ја се сјећам да ме је једном стварно бољело. Да до тога не би долазило добро је знао да пред синовима мора  сачувати ауторитет. Зато га никада ни као мали, па ни као зрио човјек нијесам чуо да се неукусно шали пред нама. Мајка је понекад док смо били мали, да нас наводно уплаши очевим кажњавањем, знала рећи: „Казаћу вас оцу!“ У новије вријеме Очеви су према синовима веома толерантни, па или их превише мазе, или погрешно уче агресивности. То су њихови синови, па још ако су то они синови за које очеви нијесу жалили новац ни живот њихове мајке да их добију, онда се морају и васпитавати на посебан начин. Нико татиног сина не смије криво погледати. Од малих ногу све му је дозвољено. Када тако васпитавани синови постану адолесценти и ојачају, почну се равноправно свађати са очевима, неријетко и физички супротставити, па ето жени, мајци још једне муке и незахвалне обавеза, а то је да преузме улогу оца и уразуми сина, како би га извела на прави пут, а он као мушкарац умјесто са оцем, идентификује са мајком, па неријетко почне да је опонаша манирима и, облачењем. (Тако и мама и тата добију оно што су најмање жељели.)

Нико нама у то вријеме није испуњавао жеље, а нијесмо ни имали превелике прохтјеве, јер се све одвијало у кругу породице. Слушали смо мајку и оца, стварајући тако представу о животу. Рано смо почели схватати да се новац тешко зарађује, па смо им били захвални за сваку ситницу коју су нам приуштили, док дјеца данас немају представу како им родитељи зарађују новац, па и не умију бити захвални на оно што им родитељи са великом муком приуште, трудећи се и сами да њихова дјеца не заостају за другом, а она виде шта имају друга и присиљавају родитеље да им то обавезно набаве. Родитељи им беспоговорно испуњавају све жеље и прохтјеве. Одрастајући тако она и касније од живота очекују бајку, па у брачну заједницу улазе са врло високим и нереалним очекивањима, које партнер никако не може испунити.  Тако настаје зачарани круг, јер се у таквом браку поново дјеца васпитавају на идентичан начин, тако се све чешће дешава да ни муж ни жена нијесу глава породице, него малољетно дијете, којему се све, ама баш све удовољава, па оно како одраста и јача све више доминира над родитељима, а прохтјеви му се повећавају. Ако родитељи немају могућности да му испуњавају жеље оно постепено почиње да их уцјењује, па тако постаје господар њихових живота, али и остаје ‘вјечито дијете које треба нинати’, неспособно за самостални живот.

Иако није читао психологије и приручнике о васпитавању дјеце, отац је добро знао да су његова фигура и његов ауторитет важни у психолошком развоју мушке дјеце. Зато је ријетко кад показивао своја осјећања, којих и те како није био лишен. Ми смо то лако препознавали у неизговореној размјени емоција. Ни према мајци пред нама није показивао посебну љубав, него сасвим нормалан људски однос гдје се све рјешавало кроз нормалну комуникацију, тако да и поред таквог става у породици није владала отуђеност, јер су родитељи проводили више времена заједно и са нама него што се то данас указује прилика у породичном животу. Зато ми се понекад чини да је данас више те љубави у ријечима него у ђелима.

Требало је времена да схватим, а можда сам тек схватио када су моји синови почели приспјели зашто је отац настојао да до једног времена нашег сазријевања сачува свој ауторитет. Постајало је велико животно искуство иза човјека који је у четрдесетој години постао родитељ, са којим је подупирао сваку упућену нам ријеч. Таман посла да се сјећам, да нас је кад мазио, или кад рекао волим те. Никада није хтио да се пољуби са нама, ако смо одлазили на дуже путеве и дуже одсуство: „’Ајде срећан ти и благословен пут. Иди и не окрећи се!“ То је било све што би нам рекао. Тек када би се вратили очински и људски би нас загрлио. Никада нас ни једном једином ријечи није подстицао на агресивност и нељубазност, напротив увијек нам је наводио најгоре примјере пропасти људи непримјерног понашања, говорећи: „Зло рађење, готово кајање. Тако је радио тај и тај па ено до чега је стигао..“ Од наше напуњене петнаесте, шеснаесте године ако је требало обавити неки нормалан задатак и на неки начин уићи међу људе, није дозвиљавао да се колебамо, чак би некад и грубо рекао: „Бојиш се! Не ваљаш..  Ако мислиш бити чо’јек страху у животу, нема мјеста.“ Тако је говорио, а у њему је тињло задовољство због, понекад, нашег непристајања и противљења, у сазнању да се у младим момцима буди став и да он својим ауторитетом од синова ствара људе а не биједнике, неспособне да се суоче са животним изазовима. Знао је он без упутстава из књига и приручника како ће нас својим ставом подстаћи на самопоуздање и самопоштовање Добро је знао од чега треба заштитити синове, а знао и када их пуштити да се сами сналазе и уче решавању животних проблема.  У томе и јес та неписана улога оца, који је спремнији од мајке да  своје дијете отргне и отисне у самосталност, јер болећива мајка  увијек поставља своју заштитничку руку између дјетета и свијета. Увијек се максимално трудио да нас према својим могућностима заинтересује за ново и непознато. Зато када је год искористио повољну прилику разговарао је са нама са великом дозом озбиљности, на озбиљне теме, у чему се осјећала топла, сигурна, родитељска емоција, која је осигуравала да комуникација никада ни једног тренутка не буде прекинута. Са нашим сазријевањем, он нам се поново приближавао и прихватао као равноправне саговорнике, па је у старости знао рећи. „Док сте били ђеца ја сам вас водио и упућиво, сада се остарало, па ви пазите на моје понашање…само би родитељ волио да његово дијете буде боље од њега, а други нико.“

Отац је остао вјеран себи, упркос бескрајним препрекама које је морао прегазити у своме бурном животу. Он је својим ставом и разумијевањем живота стварао подлогу на којој су грађени здрави односи између оца и синова, и уопште између наших родитеља и нас. Са нашом мајком је створио породицу којој је он истински био глава, а мајка темељ. Породицу са изграђеним систем вриједности у којој се никада нијесу прекидале нити сјајних тренутака, који су стварали осјећај узајамности и који су својим јединством прожимали и учвршћивали породичне односе. Никада равнодушан и не укључен, напротив сваки тренутак је  посвећивао васпитању своје дјеце, а није то бреме само мајци навалио на врат, као што се то данас све чешће среће. Дјеца и женска и мушка, једнако од оца као и од мајке уче најважније лекције за живот и најсрећнија су ако расту уз оба родитеља. Баш због запостављања улоге оца у породици и породица и појединац се налазе на веома ниском степену морала и духовности. Јес да је наша обавеза да своју дјецу васпитавамо у савременом духу, али и у духу својих предака.

Када се човјек упућује из овога живота ка некоме другоме мјесту велика је ствар ако је испуњен мислима, које га и у задњим тернуцима овоземаљског живота чине срећним у сазнањи да његов живот није био узалудан, јер је створио стабилну и здраву породицу, која ће га надживјети и кроз будуће вријеме спомињати његово име.