За дана је стигао до мјеста своје младости које васкрсава у мирном предвечерју сунчевог заласка. На обрисима сјеверних падина, руменкасто небо притиска земљу и гура Сунце да зарони. Све се стопило и створило прелијепу идилу, а он у томе не види никакву драж. Постало му је све страно и туђе. Осјећао је да и он тоне и нестаје са тим вечерашњим заласком сунца, иако је некада мислио да нигдје љепше не сија него овдје. Ово дивно пространство њему личи на тамницу, ћелију у којој је неколико пута по четрдесет осам сати умирао од жеђи, глади и устајалог ваздуха, гдје је свјетлост допирала само кроз рупицу на зиду, за коју никада није могао утврдити, пошто је била неправлног облика, да ли је случајно остала приликом бетонирања, па је нико осим тамничара није примијетио, или је намјерно остављена, за минимални доток ваздуха, коју је нервозан и на крају снаге, понекад затварао врхом прста, да би мање чуо јауке што су се слијевали у ту тачку свјетлости, који су били болнији од застрашујуће тишине у мрачној бетоњерци. А када би почињао у дрхтавици осјећати да тоне у несвјестицу, више од устајалог ваздуха и тешког мириса из посуде за физиолошке потребе, него од глади и жеђи, била му је нада спаса и зрак живота. Стављао је широко отворена уста на тај скоро непримјетни отвор, да удахне спољашње свјежине, која је допирала са морске пучине, зато му се ово Сунце, које ће за који минут нестати претворило у ту малу свијетлу тачку која га је у неким тренуцима одржавала у животу, а у другим му није давала наду за спас, па сада није сигуран да је нашао уточиште ни у овој мирноћи коју му пружа родна груда, што му се привиђа као голи камењар, иако нигдје камена на видику нема. Стигао је на своју земљу као туђинац и још увијек потискује кривицу за коју зна да не постоји, а он се с њом борио шест година и тридесетпет дана, на голом камену острва, окруженог морском површином, по којој су љети тамноплавкастом површином лелујале сјенке благих таласа у којима се у предвечерјима, овако као вечерас у земљу што понире, утапало Сунце, а зими се о његове оштре хриди уз јак хук разбијали високи бијели таласи, који су уз тупо ударање маљевима по љутом камену и урлике бола, уз све патње на њему живот чинили неподношљивим, па он ни у чему никада тамо није видио љепоту природе , као што је ни овдје сада не види, иако је њом у недоглед окружен.
Приморавали су га да призна, приморавали да бије, чим је стигао, на то проклето мјесто, на којем до прије пола године није било живота, осим галебова, који су кружили изнад и ријетко се спуштали на голе стијене, само ради одмора, јер ту ништа није било што би их нахранило, а сада је одједном насељено са двије-три хиљаде становника. Азил за људе, који су изоловани као крволочне звијери. Нико им се не може приближити, тако су потпуно усмјерени једни на друге. Сами себи су и пријатељи и непријатељи. Њихова свијест о нормалном животу се из дана у дан мијењала. Постали су људи роботи, које су мајстори преправљали и навијали по своме. Чим би се увјерили да не раде по програму и да од поправке нема ништа, има оних који раде и који су задужени да отпад похране у морске дубине. Измрцварени леш, не тежи од чтрдесетак килограма, уједно је држала само провидна кожа. Када се зими сусрете са громадним таласом, он се њим поигра, дигне га високо на својој пјени и одвуче на дно, док љети, море је мирно и тихо па га одмах прогута, а иза њега, по води се шире спирални кругови као ореол негове душе. За њим су остајале нијме сјенке двојице, који се згледају, ништа један другоме неговорећи, нијесу ни смјели, а оба су добро чули неизговорене ријечи онога другога: „Срећа твоја. Ти си спашен. Шта ћемо ми?“
Да је био без части и поноса, да је признао кривицу без кривице, да је кренуо, онако пун живота, на своје саборце из рата и сапатнике из привидног мира, ослободио би себе и спасио своју главу Спасио би главу, а шта би било са части и образом. Гдје би му душа. Није он комуниста који хули, који пљува на вјековне светиње. Вјровао је он, да постоји нешто изнад човјека, што управља свиме у универзуму, али вјеровао је и у комунистичку идеју, у социјалну правду, која ће донијети слободу и једнакост свим грађанима. Није имао шта, нити је знао шта да призна, а не признавањем двоструко је крив, „банда издајничка,“ оптужује власт да неправедно хапси невине грађане своје државе. На почетку је говорио оно што је знао; није крив, а касније се заинатио: „Нека бију. Нијесам крив!“ Знао је добро ако би измислио неку своју кривицу, неби га то ослободило, док не би означио некога новог кривца са којим се домунђавао о Русима. Он то није могао.
Сада није сигуран ни овде на својој земљи, гдје су му без објашњења конопом везали руке на леђа, па сад, више ни сам не зна је ли крив или није, ко га је хапсио и зашто, нити ко га је пустио и зашто, када је, што се кривице тиче, остало све као на почетку. Овдје су сада власт они немрчипушке и никоговићи, они који ни у какву војску нијесу били док су видјели да комунисти побјеђују, па су се на самом крају рата придружили титоистима и почели да смичу и четнике и партизане. Људи без достојанства, без части и морала. Најгори сој људи, они који се увијек гурају тамо гдје је власт. Ко их не познаје рекао би вриједни, мирни, доброћудни и поштени људи, а они су уствари кукавице, неспособни да се ухвате са било чиме, а камоли са одважним стварима. Неспособни за било шта поштено и људско. Сој бескичмењака и никоговића од којих поштен народ не може опстати, а вјечито су у било којем систему на његовој грбачи, јер их та одвратна љигавост одржава. Питао се да ли га ти и такви чекају, да га поново, још једном, ван робијашког логора питају за кривицу, можда му сада спремају још гору замку. Боље је и сигурније, иако му је вид ослабио, да до мрака не иде кроз село. Не жели да га виде. Зна да не личи више на себе, па ће се душмани радовати када га виде сломљеног. Не жели да храни њихове зле очи својим пропалим изгледом, а свејестан је да је видљив и унутарњи ожиљак на његовом животу, па се притајио скраја, под старим храстом и чекао ноћ са суморним мислима, борећи се сам са собом и питањем да није и Јована заборавила на њега. Мало га умирује ова самоћа, остао би ту, не вјерује никоме, боји се погледа, давно добро знаних комшија и пријатеља. Одакле зна ко је тај ко га је осумњичио и послао у безнађе. Од тешких мисли и пропаћеног времена бубњало му је у потиљку и слепоочницама, како кренути изнова када је сад избачен у безнађе и остављен сам, као што је прије толико година немилосрдно бачен у гомилу незнаних и знаних сапатника и неколико свирепих бездушника који су га преваспитавали. Године и живот којим се није питао, који и није био његов, и вријеме проведено у безнађу учинило је да дубоко у себи осјећа, као да припада ономе времену у којему се привикао на најдубљу људску бол и патњу, између два тренутка живота, онога када су га овдје ухапсили и овога када се вратио на исто мјесто, па у овоме повратку не види уточиште својој патњи, као да је његово мјесто занавијек одређено у оној тами у којој је остала његова недовршена младост и смрт душе у очекивању и пролазности тијела, што се у мислима појављивало као побуна над судбинским оковима који су га одражавали између живота и смрти.
Почиње вечерње раздвајање дана и ноћи, када ноћ лагано надвладава, што му даје могућност да невидљив крене кроз ово њему добро знано мјесто, које му се ноћас чини страно и без излаза. Изнурен, жедан и гладан, креће полако странпутицама и пречицама, чекајући да се јаче смрачи, па ће путем куда и остали народ иде. Oклијевајући и несигурно, са суморним мислима, које су му у овој тишини биле једини пратилац и сапутник, са питањем које је само надолазило из дубине подсвијести, а у које ни сам није вјеровао, па је та помисао у њему водила борбу између мозга и срца, велико је шест година: -Шта ако је и Јована заборавила на њега? А не! Тргнуо се. Не може то бити. Она је његова велика љубав, јака жена, чврстог карактера, вољела га је иако то никада није гласно изговорила, па да је и умро тамо, увијек би остао у њеном срцу и мислима, а ноћас ево долази својој кући као залутали странац, са страхом како ће га прихватити. Умјесто сигурности и олакшања, у њему се приближавањем кући, повећавао страх и несигурност, умом су као кратак сан, пролијетала сва она питања која су га предходних година у ријетким тренуцима самоће у мислима тиштала, па се некада боље осјећао када се затијецао на оштрици између живота и смрти.
Саплијетао се кроз ноћ која је притискала све око њега. Идући погнуте главе, спуштених рамена, заробљен у тешким мислима, угледао је једва примјетну свјетлост са прозора своје куће. Био је то пламичак свјетлости, свих година његовог дјетињства и његове младости, које му је на тренутак повратило свијест о вриједности живота, али се одмах вратио страх и сумња у преживљавању ове ноћи коју је стрпљиво чекао и толико пута мислио да је никада неће дочекати. Није му било свеједно када је испред куће залајао пас. Да ли је то Гаров, који га је увијек, када је долазио са далеких путева сретао на километар од куће, или неки други, а свједно који је неће га познати, мислио је.
Јована је изашла из куће, питајући се, што је пас тако насрнуо. Ко год да је у ово доба није добро дошао. Она је у кући само са одмогодишњим сином, који је мало прије заспао. Повечерје је када фали свјетлости, а није ни тама, него се види тек толико, да она примјећује контуру и силуету човјека који се споро креће према кући. Пас је кренуо према њему, знала је, посебно ноћу, неда никоме да приђе, а он престаде лајати и још радосно скичи, као да се умиљава незнанцу, који прича са њим. Како се приближавао, глас јој је личи на његов, али није, његов глас није тако храпав, и по ходу и по гласу је старији човјек, мислила је. Кроз тијело су почел трнци и језа. Осјећај између слабости и страха, а у исто вријеме је надолазила снага и храброст. Ма ко да је она је навикла у злом времену, супротставити се сваком нежељеном госту. Зна да добри и поштени ево шест година не свраћају у ову кућу. Није да неће него не смију, одмах би били сумњиви и проказани, а ипак је могуће да је неки незнанац залутао, па у ово мрцање тражи преноћиште. Како немоћна, како јој се чини по мраку, можда и добронамјерна путника, странца не пуштити да преспава у кући. Муж јој није ту. Злотвори би једва дочекали, да је осрамоте. Одмах би рекли; не може „кучка“ више чекати, довела је љубавника.
Обриси незнанца су у њеним мислима невољно помјерали заташкавани свијет изван стрепње, осуде и криваце. Мисли су пролијетале, укрштале се као муње. Сан је или јава. А пас и даље цвилећи, као да се радује дотрча до ње, па поново отрча незнанцу. Тек тада осјети неизвјесност и несигурност. Закорачи натрашке да уиђе у кућу и окрене засун на старим вратима, а он је примијети у тој полутами, па зовну, тихим, немоћним гласом. Препозна га. Ноге јој се посјекоше само што није пала. Помијеша се онај пређашњи страх са тугом и радости. Није свеједно. Шест година није видјела мужа. Шест година надања да ће се вратити, и исто толико страха да га никада неће видјети. Шест година се у дугим бесаним ноћима, борила са собом, са безочним народом, са немаштином, са дјететом, објашњавајући му да има оца, није „копиле.“
Дијелило их је двадесетак корака да једно друго додирну, да се споје, а у њих се уселилила неизвјесност и некакав страх, који их гура назад, и вуче у исто вријеме жеља да се чврсто загрле и да се никада више не раставе. Он није мијењао корак, није ни застао ни кренуо брже, а Јована је потрчала у загрљај. Иако је због њега, и она ни крива ни дужна одробијала осам мјесеци, у њој се није као у њему угасио онај последњи, зрачак наде, који је данима и годинама тињао као недефинисани осјећај љубави и жеље да поново осјети додир и топлину његовог тијела. Када је стигла до њега савила му је руке око врата, чврсто га стегла и док их је отпуштала, повлачећи их преко рамена, уплашила се, када је под прстима умјесто јаких мишићавих рамена опипала ишиљене рамене кости и лопатице, и у исто вријеме осјећај да су његове руке тешке, једва их је подигао мало изнад њеног појаса, а на боковима, иако је крај августа, осјетила је укочене, учинило јој се смрзнуте врхове прстију, у којима није било снаге, па су се једва одржавали на њеном тијелу. Није то био загрљај мужа и жене, ни сестрински и братски, него болни загрљај двоје људи који су шест година страховали и жалили једно друго више него сами себе, толико пута опраштајући са својим животом, питајући се шта је са оним другим. Постали су странци у сопственој кожи, тако су блиски а тако далеко, сузе им у оку пресушиле, ријечи се заглавиле у грлу, загрљај без њих, сјећања навиру, са питањем у мислима; је ли ово дошао дан да се скине мрачни вео са њихових живота, хоће ли се икада више разгорети онај пламен љубави који је злобом и неправдом, без милости, напрасно угашен, иако је свих ових година тињала искра љубави у њима запретана, која из ове таме засија немоћним, једва примјетним, зрачком, који их је одржавао заједно у нади да ће се поново разбуктати страст, која се посебно у њему угасила, не због тога што није мислио на своју жену, него се губила, када у његовом животу и уму, свих тих година, колико се нијесу видјели, није постојало ништа осим бола, муке и патње, док је у Јованином животу било слободних тренутака у мислима које јој други нијесу отимали као њему, које су изван свакодневних брига, на моменте излазиле из важности живота и подсјећале је на чежњу вјечно тињајуће љубави, а она им се предавала, не знајући када су се расплинуле и отишле на тужну страну.
– Војине! Благо мени! Вратио си се!?
– Јована моја, нијесам више Војин. Ја сам број са Голо…о…о…о… На испрекиданј ријечи, на недовршеној реченицу, склизнуо је из њеног загрљаја са прси низ тијело, стрпоштао се на стопала, изненадио је није га могла задржати.
Помрчином је одјекнуо тужни женски врисак, помијешан са жалосним заувијањем пса.
БOJ У КИТИ НИКШИЋКОЈ 1862. ГОДИНЕ
Послије пораза османлијске војске у бици на Граховцу 1858. године, херцеговачко становништво под турском окупацијом је осјетило да му се указала прилика за ослобођење својих територија, па се листом дизало на побуне; устанке и ратове заједно са црногорском војском против Османлија. 1862. године одиграле су се двије значајне битке. Војска Дервиш-паше Ченгића претрпјела је пораз у Дуги, па је паша смисио стратегију, да исте године, негдје пред јесен, другим правцем с војском допре до Никшића. То су осујетили Херцеговци и Црногорци и направили му засједу у Кити никшиићкој. У тој бици је погинуо вођа херцеговачких устаника, војвода Јован Баћовић, а на другој страни бригадни генерал Салих-паша.
Причу не причам због војвода, дервиша и паша, о њима се писало и пише, и углавном све се зна о боју и о њима. Не зна сништа о једном из сјенке, из другог реда; који је вјероватно у тешким тренуцима био испред великих, и без којега и којих није могло бити ни великих војсковођа ни великих побједа. Без којих се није могла извојевати слобода. За разлику од осталих прича ову о гробу једног незнаног јунака из тога боја, испричаћу у сонетном вијенцу од четири сонета, истинито без мнего метафоричног, а по истинитој причи наших предака. Наши ђедови и наши очеви, па ми чували смо тај гроб као највећу светињу. Истина нико га није одржавао, али га нико није смио ни оскрнавити. Поткита се скоро раселила. Млади и не знају за мјесто по називу Гроб Докнића.
Даље причу читајте у сонетима: