Она је ипак дама

Не знам ко је ни како се зове. Њена појава говори како треба да изгледа и како да се понаша млада, васпитана и образована дјевојка. Свако нормалан би пожелио такву ћерку, а мене је инспирисала својим гестом и љепотом да напишем овај текст. Нека ми опрости, ако сам инспирисан њеном појавом, мојој машти дао мало више слободе.

-Да хоће више, наићи тај аутобус?

Ово ће бити још једно уобичајено досадно путовање међуградским аутобусом у којему ме ништа посебно не може заинтересовати, јер ко зна колико пута сам у досади, скоро успаван, прошао тим путем. Дође вријеме када човјек постане незаинтересован и не примјећује никакву љепототу ни ружноћу у ономе чиме је окружен у свакодневном животу. Понаша се као дијете којему родитељи удовољавају купујући све играчке које пожели па његову пажњу више ништа не привлачи. Ништа га не може зачудити и узбудити, па љепоту уочава случајно само у ономе са чиме се прије није сретао.

-Што ми господине не рекосте да у аутобусу нема мјеста за сједење?-питао сам возача када је овај већ јурио, пошто сам тек тада примијетио да су сва мјеста заузета.

-Па, стопирао си!

-Јесам, да платим карту и сједим, а не да стојим сат времена, за мене је то превише. Тада на моје изненађење негдје са средине устаје лијепа, стасита дјевојка:

-Сједите. Ја ћу стајати.

-А, не. Хвала.

-Изволите, слободно без устручавања, кад Вам кажем, мени не смета да стојим.

Пристао сам са осјећањем извјесне непријатности, мислећи, не мора она испаштати због мојих година. Иако је млада чека је напоран дан на факултету, можда на послу у некој трговини гдје ће цио дан престајати на ногама.

У пролазу случајно ухватих њен поглед, који ме скоро као оно када сам био млад остави без даха, због упадљиво, изазовних очију, учинило ми се бескрајно лијепих, као небо кад се разведрава послије кише. Није то био никакав страствени поглед, него обичан људски, који ми је још једном нехотице потврдио да нема љепшег одраза у којему се може сагледати духовни свијет жене од лијепог природно извајаног лица, осликаног у смјешку иза којега се забијеле правилно као бисер поређани зуби, са којега у блиставом заводљивом погледу зрачи срећа и задовољство што јој даје укупну слику унутрашњег мира и спокоја. Обучена са стилом у складу са својим годинама и приликом у којој се налази. Дискретно скоро непримјетно нашминкана. Стала је између редова, потпуно равнодушна на све што се збива око ње.

Та лијепа и лијепо васпитана дјевојка се утопила у задивљујћем погледу мојега поштовања и осјећања нелагодности што сам је устао са мјеста на којем је сјеђела. Ипак она је дама…Жена!… па нека је млада. Шта је сад, са младим каваљерима? Пун их је аутобус. Када се већ ниједан није сјетио да мени уступи мјесто зашто се неки не нађе да понуди дами своје мјесто.

Иако живот у човјеку јењава, однекуда из прошлих сјећања на површину избијају невидљиве удице осјећања на које се забезекнут таквом љепотом може упецати и поглед задржати дуже од примјереног, а и млад је знао да је окретање за дамама и упадљиво гледање ружна особина. У зрелим годинама ако човјек и погледа, спашава га јако развијена вјештина прикривања погледа који прелети и овлаш окрзне лијепу женску фигуру, као и умијеће тихог кретања са којим се опрезно оде до границе дозвољеног и најмање непристојног и непријатног понашања. Животно искуство нам на једној страни отвори очи, а на другој почнемо себе устезати у показивању неких интересовања под изговором да нам више не приличе, па дођемо у ситуацију да нијесмо у сагласју сами са собом, а камо ли са киме друго. Са друге стране то су године када се човјек поврати себи од низа лудих замисли које је имао у младости, јер више нема крупних планова и безвриједних маштања, па се спусти на земљу и чвршће него икада стане, на своје мјесто.

Ништа чудно у томе што сам примијетио ову дјевојку која је појам женске љепоте, пристојности и озбиљности. узор и прва асоцијација кад неко казе дама, у пуном смислу те ријеци. То је тренутна потпуна слобода мисли које неочекивано као муња пролете нашим умом, а нама се учини да вјечито трају. Мени је неприхватљиво понашање ове која је сједјела поред ње, а сада је остала ту поред мене. Она умјесто да се потруди да бар овдје на јавном мјесту буде пристојна, држи телефон испред свога лица, пући се, селфира и љуби саму себе у њему. Спремна да напућену фотографију постави на Фејсбуку, да се у сваком тренутку зна гдје се налази и да свакога ко јој уиђе на профил дочека пољупцем са напетим усанама, несвјесна да више не личи на себе. . Да има довољно новца, ова би одмах себе усрећила и ‘уљепшала’ се по узору на естрадне силиконске „љепотице“ Чак штавише, ту поред ње ми је помало непријатно, док размишљам како су друштвене мреже и медији лош путоказ младима који им много вјерују. Сви се крећемо, млади и стари, жене и мушкарци у неким ограниченим групацијама и умјесто да смо поносни на своје физичке и психолошке различитости, ми се упорно упињемо да у својој генерацији личимо једни другима. У томе посебно истрајавају они којима је то најмање потребно, а то су младе дјевојке, које тако губе своју посебност, несвјесне да се љепота препознаје највише у најприроднијим издањима. Умјесто те природности и дискретности у последње вријеме под утицајем медија и друштвених мрежа, као да их је захватило колективно лудило, па гдје год погледаш фотографију, велики број њих се појави са напућеним уснама. Зар тако младе морају да се одријечу природне љепоте, да на сликама, па и на улици личе једна другој као клониране. Лишавају се природних спољашњих ефеката и одријечу се природних квалитета, само што се за рад измишљене љепоте не подвргавају мучењу и добро познатим варијацијама женског украшавања који је познат у ванцивилизацијском свијету. (Те напете усне, у већини случајева постају одвратне. Подсјећју на грчевити стисак усана, који се јавља као принудна радња у једној врсти душевне болести, док је то код здравих дјевојка свакако еротски секси селфи, који се користи као мамац мушкарцима или конкретно директни позив, као зов вучице која ноћу заувијањем према мјесецу дозивајући курјака на парење. Тај зов је нормалан. Прораде разни хормони и феромони који успаљују младо тијело, али за разлику од животиње, човјек је свјесно и самосвјесно биће, зато му је Бог смањио тај инстикт за немушти зов на даљину и на рачун тога појачао умне способности којима контролише како ће се у које вријеме односити према себи и према другима. Што се тиче понашања оних жена које су умисле да су даме, досегле су мукотрпним радом једно од битних достигнућа феминизма, које се огледа у поприлично простачком понашању и дрскости уз потцјењивање мушкараца, умјесто његовања култа жене, оснаживања независности њене личности и уједно чувања чедности, њежности и женствености, која од вајкада припада женама.Права дама са ставом не исмијава никога, нити својим ставом и понашањем дозвољава икоме да буде исмијана

Бесмислен би био живот, ако се у неким тренуцима осјећај прошлости не би прелио у садашњост и ако садашњост не би оживјела давно заборављену прошлост. Природна и урођена особина човјека је, био стар или млад да погледа све што је лијепо и што га подсјети на нешто што је некада било лијепо. Ова опуштеност и необавезујуће размишљање у којему мисли лете као одапете стријеле у правцима куда их стријелац упути, учини да скачу из овога у оно давно минуло вријеме. У њима долази несвјесно или полусвјесно, вјечито питање шта је у тим временима исто, шта се промијенило набоље, или нагоре у људима и у природи. Све се одвија под утицајем свјесног питања: стижемо ли ми то вријеме, као јединке, или нас оно престиже и оставља непримјетне далеко иза себе? Некада нам се учини да се цио живот своди на један тренутак стварности у којему смо се задесили, не запажајући колико он траје. Учини се као вјечност, као да се сав живот слио у њему и у њему је лијепо.

Гледајући кроз стакло из ове кутије у којој и није све тако једноставно и незанимљиво, како се најчешће чини због незаинтересованости и духовне обамрлости, која често не дозвољава да се видици прошире, све ми је добро познато, а са друге сртране све је загонетно и недокучиво. Разгледајући и уживајући у ономе већ давно виђеном, осјећао сам се богатији и надахнутији. Видици се проширили, поглед продубио. Брзо су се мијењале слике пејзажа по којима сам пребирао погледом и тражио занимљивости у свакој појединости и свакој ситници поред које сам пролазио. Све је наслагано једно поред другог и једно изнад другог: брежуљци, брегови, брдашца, брда до врха онога највисочијег до којег ми сеже поглед, а иза и даље се тако нижу и уздижу док досегну највише врхове планина. Понегдје иза тих брежуљака са десне стране из омара, ријетко су извиривали кровови усамљених кућа. Овај безазлени поглед у лијепа млада женска лица и природу у којој запазих процвјеталу липу, која оста иза мене, као што је остала младост и сјећање на најљепши корзо, који се могао замислити у једном граду, врати ме у неки далеки јун из седамдесетих, прошлог вијека. Јун мјесец када се све пробуди, покрене, зашарени и замирише од зеленила и цвијећа, па и младост још снажније затрепери, појача се исконски зов за тражењем љепоте у дјевојкама, које су шетале корзом испод миришљавих никшићких липа којих више нема. Природно лијепе, чедне и тајанствене, дјеловале су помало срамежљивијо, али продуховљене и по питању осјећања конкретне и отворене. Праве даме које су разоружавале погледом и природном љепотом. Зрачила је из њих женственост, шарм, нека аура и прикривени сексипил. Код нас у обичном народу и тада и данас има лијепих жена које би без икаквог уљепшавања могле стати раме уз раме са свјетским филмским дивама, и то са оним из времена пресиликонских љепотица. То су оне стамене, постојане и сигурне у себе, испуњене унутрашњом љепотом која им даје додатно самопоуздање и сигурност. Оне посједују ону исконску искру љепоте која сија у њиховој свијести и даје им ту сигурност, па им не треба додатна фасада лица и тијела која би им послужила као изолација од спољашњег свијета. Немају оне потребе да своју путену љепоту скривају било чиме. Баш то их чини интеренсантнијим и привлачнијим од оних мистериозних, које када скину ту маску нијесу слика ни прилика онога што се прије могло видјети. Ни са чим се не може надомјестити, видљива спољашња женска љепота о каквој мушкарци сањају и ништа је не може замијенити, само се може покварити ботоксима, силиконима, модерним пирслинзима и којекаквим шарама и тетоважама тијела. Постоје особе, без обзира на пол и године живота, које једноставно сијају, у чијем друштву се добро осјећамо и њихова близина нам на неки начин прија. Ништа не даје љепоту и задовољство животу као моралност. Зато паметне дјевојке и момци раде на усавршавању и грађењу своје унутрашње духовне и умне љепоте, трудећи се да ту не заостају за својим вршњацима, потпуно свјесни да за пућење усана није потребна никаква мудрост или какво посебно знање и памет.

У позним годинама људи кажу да им је досадно, празни су на неки начин и увијек очекују да их неко други забавља, не схваћају да динамика цјелокупног живота долази из спољашњег свијета и да у томе свијету у старости као у и младости морамо тражити своје задовољство и испуњење својих осјећања. Није све тако црно као што човјек у неким тренуцима замишља. Живот је компликована ствар, не могу сви живјети по мојиим очекивањима, нити ја по мјерилима свих других, па не знам што стално потенцирам „Ја стари“? Као да старост није живот, као да се у старости човјек не може осјећати лијепо и уживати у лијепим стварима. Ма схвати једном старост је тешка, ако је ти наметнеш сам себи као терет. Ако ти живот омрзне и ако немаш интересовања за збивања око тебе. Кад пробудиш своју заинтересованост за дешавања око себе пробудио си се, и себе вратио у живот.

Поред нас са лијеве стране, одједном се отвара насељенија плодна удолина и почетак плодне равнице кроз коју вијуга ријека, у којој се види тек неколико обрађених и засијаних парцела. На њу са супротне стране из високих стијена свом својом бјелином мотри Острог, изнад којега трепери сунчева свјетлост, титравија и јача него иначе. Учини ми се да небо и земља нигдје и никада нијесу били у чвршћем загрљају него јутрос овдје. Све то испуњава душу неким божанским миром и претворило се у нову слику из које одзвања позната давно заборављена мелодија. Осјећао сам појмове вјечног у пролазности живота, који није ништаван и бесмислен Само да ми је на тренутак изаћи да удахнем ове свјежине, осјетим мирис јутра и боје неба које се рађају са сунцем.

Накрцан мислима, које су ме ухватиле у своје игре. Слике се нижу и пролијећи. Увлаче ме у замку неодређеног доживљаја људи, као да хоћу да проникнем у суштину њихових мисли. Шарао сам погледом по околини, загледан у изглед тих брда која ето нијесу постављена баш без икаквог реда. Забављала ме свака ситница. Осјећам се као да путујем непознатим предјелима. Спокојство и мир као да су дошли од сталоженог уживања у разгледању онога што сам видио и доживио милион пута, задивљен стварима којих сам се давно одрекао, као да сам тек тада схватио да у свему на овоме свијету има љепоте, само је треба примијетити, открити и уживати у њој.

Идући даље видокруг се шири, проширује се плодна равница, али умјесто раскошне љепоте, зеленила, воћњака, винограда и засијаних ораница наилазе гомиле камена и шљунка навезене на плодну земљу и граде се плацеви за привредне објекте а на неким су већ направљене фабрике за обраду камена и циментних елемената из којих дими камена прашина.Након оних наизглед лијепих или стварно лијепих сцена, размишљање се мијења и све оно што је до тада било привидно или стварно лијепо, срушила је ова ружна слика, оштећене и покварене природе, дјелом људских руку.

Колико различитих ствари, наизглед непримјетних ситница доживиш током само једног кратког путовања и то не на непознатом, него на путу који си прошао безброј пута. Имао сам осјећај да на сваком кораку стоји неки путоказ, неки знак за нешто ново, другачије. Путоказ за неки други правац, иако аутобус иде у истом смјеру. То ме одвело да својим мислима кренем насумице тумарати разним раскршћима и неодређеним путевима. Сјетио сам се како су наши дједови крампом и ћускијом у љутом кршу разбијали голи камен да направе кућу и сачаувају плодно земљиште, а гдје је год било могуће крчили су шуму, вадили камен из земље да би је направили плодном и њиме подзиђивали и правили заставе да је вода не односи, како би сијали усјеве, прије свега житарице борећи се за суво парче хљеба. Изгледа да смо данас маском коју смо набацили себи и природи, покварили љепоту себе и природе. Кад се човјек добро загледа у овај наш дивљи камењар, нимало мање у њему није љепоте, него у многим дјелима људских руку, исто као што је више доброте у овој дјевојци, природно украшеној свим атрибутима који се могу приписати женској љепоти, него у свим свјетским силиконским „музама“

Љепота је субјективан осјећај сваког појединца, па није случајно речено љепота је у оку посматрача, а доброта и поштење су врлине, које се стијечу рођењем, а усавршавају живљењем. Живот је пун изазова и маштања, па некад и искуство зна да загосподари умом, у ситуацији кад је замарање свакаквим мислима потпуно непотребно Да бих умирио своју савјест, због запосједнутог мјеста, још једном сам замолио лијепу дјевојку да сједне, а ја ћу мало стајати.

-Не! Хвала, само Ви сједите.

А онда сам се вратио у неку тихост и постао зрак који се пробија кроз сјенку те тихости, па сада нијесам сигуран да све ово није била илузија, осим тога да је неко толико добро васпитао своје дијете, да сама њена појава говори како треба да изгледа и како да се понаша млада, васпитана и образована дјевојке. Свако нормалан би пожелио такву ћерку. Нијесам се ја обрадовао томе њеноме гесту што сам могао сјести, колико томе што сам ово доживио као озбиљну поруку, која ме је подсјетила да и даље постоје врлине и природне људске вриједности, које ће увијек бити на цијени.