Сањам хатове разигране

Човјека у великој мјери обликује и одреди мјесто рођења и мјесто гдје проведе дјетињство и рану младост. То је мјесто физичког и психичког одрастања, мјесто духовног и моралног узлијетања. Једнако, ја и данас осјећам дамар тога времена, које је далеко иза мене, у којему сам одрастао и сазријевао усклађен са свим приликама и неприликама, из свога окружења. То је вријеме у којем сам доживљавао једно неспутано и слободно уживање, а сада је дошло вријеме да се не бојим то слободно изразити.

И поново се из навика и свакодневних рутина, враћам ризници запретаних сјећања. Свако животно доба је пуно изазова, снова, маштања, надања, пуно тренутака који налете, прођу и никад се више не врате осим у сјећањима. Зато, покушавам да своје сјећање кроз живот натраг, као и путовање напријед учиним најљепшим могућим осјећањем и пробудим свјетлост живота, која ме грлила свих ових седам десетина година, па се сјетим свих састанака и неких растанака, свјестан сазнања без поновног састајања. Сјећања су дио моје личности и ма колико се трудио не могу их се ослободити. Она навиру као заробљени просјаји из успомена и буде се у мислима.

Љубав према коњима је нешто што је снажно побуђивало, што и данас буди моја осјећања из дјетињства и младости. Та љубав је оживјела, када сам задивљено са чуђењем гледао оца,  како једнога лијепог предвечерја долази кући на младом алатастом  ждријепцу, који зечки поиграваше и упречке цик-цак поскакиваше, високо подигнуте главе, стрижући усправно уздигнутим ушима. Примијетио сам га од плетеног јучкојасена, дрвета које је неко уплео у чудновату плетеницу, док је било младо и танко, па је тако уплетено нарасло и покретало моју знатижељу. То је невјероватна, незаборавна слика, урезана у памћење седмогодишњег дјетета,  као најзанимљивија сцена са филмског платна. Необично дрво, поред којега долази отац, чини ми се никад тако радостан, на младом разиграном хату, каквога до тада нијесам имао прилике да видим, осим на сликама у неким старим књигама, нити сам могао замислити да коњ може и хоће тако поигравати по команди јахача. До тада сам имао прилике уживо гледати старе одрте, осамарене кобиле које су носиле  товаре дрва или док су слободне, незаинтересоване, без престанка чупале траву, никада не подижући главу. Није чудо што се тада на очевом лицу примјећивала посебна радост. Иако није био склон хвалисању, чини ми се да је и пред нама показивао задовољство и понос на купљеног коња, за којега је издвојио право богатство из тада прилично оскудног породичног буџета. Замјерали су му рођаци и комшије, али он је знао шта у овим планинским селима значи имати добра коња, а и њему је из дјетињства остало у памћењу да су његов отац и стриц јахали лијепе седленике, па је увијек прижељкивао да и сам једнога дана набави јахаћег коња: „Купио сам га на никшићком пазару код добра домаћина, Касалице, са Језера од Жабљака. Научен је јахању. Скупо сам га платио, али није ми жао.“

Нема животиње којој се људи диве и коју обожавају као коња. Он је одвајкада до данашњих дана био симбол домаћина, огледало и слика домаћинства, а поготово у вријеме када је био прави луксуз имати добра коња. Тешко је било са почетка тих педесетих прошлог вијека имати кравицу која би прехрањивала породицу, а не јахаћег коња. Судбина коња и човјека су неодвојиво испреплијетане. Кроз вјекове све до најновијег времена, ниједна животиња није повезана са човјеком као коњ. Без њега, живот је био незамислив,   у рату и у миру.

Био је то коњ посебне љепоте и памети, благог темперамента, јак и стабилан. Млад научен јахању. Дресиран. Гибак попут змије, лијепо је ходао, знао поигравати, трчати касом, или по жељи јахача јурнути у галоп и устави се кад год пожелиш. Тражили га за сватова, а отац га је радо уступао. Некад давно смо израчунали да су га осамнест пута водили у сватове. За младу је увијек биран, миран и најљепши коњ. Првих десетак година, све док су младе умјесто на једнога седленика, почеле дојахавати на сто до двјеста коњских снага, на њему је из рода у дом дојахало неколико невјеста. Имао сам петнаестак година, па се добро сјећам једне свадбе, можда и последње да су сватови на коњима јахали. Никога није остављала равнодушним раскошна љепота окићеног коња и на њему невјесте, која је у оно вријеме могла бити идеална представница женске љепоте, одјевена у црногорској народној ношњи. Са дивљењем сам гледао помахнитале хатове и на њима окићене сватове. Тркали су се стрмим ливадама, а бусење траве је испод коњских копита летјело на све стране. Првјенац од сватова, Томаш је свога зекана нагнао у кућу и пројахао око трпезе, а кућа над избом. Нијесу само младе на Алату јахале. Неко је био кум, па је хтио да се истакне на лијепом коњу, неко првијенац… да први стигне. А њега је посебно узбуђивао барјактар са барјаком. Кад му се завиори изнад главе, узнесен сватовском пјесмом, све више се уздизао,  као да је хтио да га додирне.

Не познају природу коња и не знају ништа о њима, па кажу: „Муче коње, јашу их“. Не знају да коњи научени јахању уживају у томе исто као спортисти што уживају у спорту којим се баве. Ако наш Алат није био у сватовима, а до њега допре сватовска пјесма, што одјекне по високим брдима, па се разлије пространим долинама и слије у Милојев до, он би полудио, обузела би га нека радост, неки чудни жмарци би почели колати коњским дамарима, нешто би му задрмало у утробу, па почне фрктати на ноздрве, џилитати се и пропињати на задње ноге, или се врћети око себе. Срце му се узбуди, душа му се узнемири, спопане га огњена жудња за јахањем, па почне у галопу трчати с краја на крај долина. Када пјесма утихне, он се умири, кад она поново крене, крене и његова узнемирена радост и коњски плес као у циркусу. Складан и савршен, полуди, узнесе се, час подигне високо главу, час је подвије, час извије врат, стриже ушима, пропне се, силовито фркћући на ноздрве. Ја сам му се онако млад и занесен дивио и са усхићењем посматрао његово џилитање.

Није чудо што у књижевности, коњ заузима важно мјесто, посебно у поезији кроз коју се поетично описује његова љепота, снага, брзина, неодољивост и страст којом опчињава и даје моћ и снагу своме господару. Митологија и сујевјерје су без њега незамисливи. Гатало се његово појављивање у сновима, гатало у његовим биљезима, у потковицама, у очима: „Загледај му се у очи. Види има ли у њима свјетлости и душе. Виђећеш у њима  је ли  плашљив, суров и манит  или је благ, миран и доброћудан. Осјетићеш шта се премотава у коњској глави. Види му биљеге. Путоног у једну ногу вриједи кутију дуката, у двије двије кутије, у три, три, а у четири не ваља ништа. Што му је цвијет на челу височије и тачно на средини чела, бољи је. Ако су му биљези на слабинама у сувоти не ваља. Ако је грива на лијевој страни, добар је.“ По народном вјеровању ни у сновима коњ никако не може донијети несрећу. Како год га сањали, десиће нам се нешто величанствено; љубав, брак, повјерење; а пронаћи потковицу или чавао који је држао права је срећа, Многи држе потковицу као чуваркућу, вјерујући у њену магичну моћ. У митологији и народној поезији коњима се дају чудне особине; крилати, једнороги, ватра им из копита сијева, сунце вуку на златним кочијама.  И у нашој породици се помало вјеровало, иако нијесмо сујевјерни, да је Алат осим наше дјечје радости, донио  срећу и напредак домаћинству. Говорили су: „ Таличан коњ.“  Тај коњ је имао неку моћ и магију. Зрачио је позитивну енергију, којом нас је повео у свјетлуцаву, бескрајну будућност. Ништа у нашим животима и нашем памћењу, осим чланова породице није оставило упечатљив траг као та  племенита животиња, која нам је приуштила много лијепих дана испуњених задовољством и безбрижношћу, пружајући сјајну прилику да рано упознамо ћуд и природу коња и уживамо у чарима јахања. Зато су пријатељство и љубав коју смо осјећали према њему обиљежили један дужи период живота.

Ако бих му приписивао неку магичну моћ, повјеровао бих у оно „таличан коњ.“ Тридесет три године је вјерно служио, никада ни муву није згазио, никада нико са њега није пао, у то вријеме кућа и породица је била у највећем успону у сваком погледу. Али, хтио или не, нијесам ни ја потпуно ослобођен празновјерја, ако себе бар у мислима запиткујем. „Зашто нам се баш, није дало, док је он био жив, да имамо другога коња?“ Он је већ почео старати и требало је набавити млађега. Набављали смо их, али нијесу дуго трајали. Нешто им се десило, или нијесу ваљали. Лијепи и мирни Зекан се напрасно разболио и угинуо. А онда смо набавили красног Вранца, којега смо због своје махнитости и неукротиве природе морали продати.

Прича о нашим коњима и јахању не би била потпуна без Вранца, зато што је по свему био сушта супротност Алату. То је већ друго вријеме у односу на оно када је отац купио првога коња, па има и других начина да се оде до сусједног села, али мени се баш ишло на новокупљеном Вранцу. Уживао сам у љепоти прохладног јутра и пријатељству вранца.  Под божанским зрацима зубатог сунца, као да сам се нашао у некаквом имагинарном свијету прелијепих боја. Уштиркана бјелина прохладног јутра искрила је са игличастог иња, које се нахватало по огољеним гранама дрвећа. Све заједно је стварало идиличну слику. Иако ме мирно носио овом пјешчаном џадом осјећао сам да Вранац није правилно научен јахању, а знам како се млад коњ до треће године научи, тако остаје цијелог живота. Касније нема учења ни поправке. Он је научен тако да се на њему могло мирно јахати, све док га не потакнеш на трку, а када крене у галоп није се могао уставити. Зато сам размишљао да ли да га мало боцнем петом у слабину и попуштим дизгине. Не сад. Боље кад изађемо на правину. Није ваљда баш толико луд да га не могу никако уставити, и ја сам млад и пун снаге. Алата сам јахао са непуних осам година, ваљда могу и Вранца са двадесет осам.

Када се пред нама  указало два километра правог пута, попустио сам дизгине и мало га потакнуо да крене. Није много требало. Он као да је то једва чекао. Полетио је и дао се у галоп. На све стране је испод његових копита, са полузалеђене џаде прскао пијесак , што га је расипао  потковицама. Ноздрве су му се све више шириле а по овом хладном јутру из њих  су се извијали праменови бијеле паре, као дим цигарете. Око нас се стварао хладни вјетар, који је струјао кроз гриву манитога Вранца, палио ме по лицу и носу. Вид је маглио, очи сузиле. „Да ли и његове сузе, те је овако полудио, па не види куда иде?“ –питао сам се. Што сам јаче затезао дизгине, он је све височије дизао главу и насумице, чинило ми се, скакао у незаустављивом галопу. Било је импресивно. Узбуђење је расло али и адреналин због застрашујуће помисли да га не могу уставити. Био сам на моћном мотору којему су отказале кочнице, а гас се не може смањити. Приближавајући се кривинама тијелом је прострујала језа и страх ме обузео. Шта ће урадити помахнитали Вранац, који галопира средином цесте ако се на некој непрегледној кривини, којих сада има неколико заредом, сретнемо са колима, која овим путем не иду брже од четрдесет до педесет на сат, а он је достигао већу од шездесет.

Испред прве оштре кривине, која је завијала удесно затегао сам лијеви дизгин, што га је скренуло да продужи право, преко неких зидова, не смањујући брзину. Одлучио сам, боље да  скочим, него да ме он збаци без моје контроле. Одразио сам се са његових леђа правећи невјероватан вратоломни спортски скок, не вјерујући ни сам себи како сам то извео, а да се ни најмање нијесам повриједио.

–Добро је… рекох сам себи. –У овоме манитом вранцу још није уништен инпулсивни инстикт неукроћеног дивљег коња.

Давно су за нама остали ти луди дани пуни радости и безбрижности, а ја још увијек, често постајем заробљеник својих мисли и неких чудних осјећања, па им се и у овим годинама радо вратим галопирајући на Алатовим леђима. Њему је јахање доносило радост, а ми смо на њему пловили кроз вјечност, осјећајући се као птице, господари врхова и долина. Научени јахати на њему јахали смо и на другим коњима. Јахали смо на леђима оседланих и неоседланих, заузданих, или незаузданих,  мирних и плаховитих, интелигентних и манитих; алата, вранаца, брњаша наших и туђих које смо хватали по ливадама, пашњацима, па на њима јездили с краја на крај долова и долина.

Наше мисли су нијеми свједоци прошлог времена и искре будућности чији нас шапат непрекидно упозорава да се сада овога тренутка налазимо на размеђи између два времена, онога које се попут праха просипа кроз наше сјећање, у којему има и оне свјетлости попут драгог камења из којега букти пламен као свјетиљка за нашу будућност. Размишљао сам о старом времену и новој вјечности, о љепоти и суровости живота.  Овај живот је велика трка чијим стазама јуримо кроз вријеме. Колико ће он бити добар и како ћемо ту трку истрчати  у највећој мјери зависи од нас. Наш живот ће бити добар ако себе укључимо да у свему пронађемо радост, љепоту и несагледиво савршенство, ако му дамо смисао. Ако нађемо компромис између идеалног и могућег, наш поглед на свијет ће се промијенити и својим духом ћемо обухватити све оно што прожима његово трајање.

Сањам те пјесме, пијане сватове, лијепе невјесте, разигране хатове.