У вртлогу времена ~РЕЦЕНЗИЈЕ~

СПОКОЈНИ ОДУШАК

Станка Ћаласан, проф. српскохрватског језика и књижевности.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је Линија-ТЕКСТОВИ.jpg

На животној прекретници у ишчекивању непознанице, о наталоженом у нама, често одушак налазимо у записима.

Враћајући се у прошлост не можемо вратити дјетињство, младост… Али, када с одстојања завиримо, и у мислима оживимо успомене на драга лица, на доживљаје; на догађања… свјетлошћу их озаримо.

Прво питање које ми се као рецезенту  наметнуло када сам прочитала рукопис је: Којој врсти припада Делибашићев ромам У вртлпгу времена? На основу начина приповиједања, ово је аутобиографски роман, али и роман тока свијести, а тематски је, антиратни.

Једноставније је писати о догађајима у трећем лицу , поготово о оним у којима је аутор учесник, него у првом, и на тај начин избјећи присмотру читаоца на  релацији: субјективно – објективно. Вукосав се, ипак,  смјело опредијелио за ЈА форму.

Започиње га пјесмом-писмом (посветом), топлим и брижним, којим нас кроз субјективну призму уводи у идејни простор романа. Роман је састављен од заокружених (41) приче, повезаних некада асоцијативно, а некад ретроспективно у цјелину. Радња романа смјештена је у завичајни амбијент и на ратиштима у завичајном окружењу у времену распада СРЈ, и грађансог рата послије њега. Међутим, рекла бих да су ови догађаји само оквир, а располућеност аутора између онога што се мимо његове воље догађа, па полувјековна заблуда o стабилној држави и свему оном што је као такву карактерише, и лични бол због ње, средишњи дио романа. Делибашић о догађајима свједочи изнутра, из властитог виђења и доживљавања, преплићући у сјећањима прошлост и садашњост. Ово поунутрење га приближава роману тока свијести. Враћање у прошлост је живи ланац који повезује потомке и претке, па се тамо гдје је „Како Бог милује“чува и светост живота, а мртви васкрсавају у заједницу живих.

Међутим, збуњен и пометен ситуацијом у којој се нашао, као да је доведен на раскрсницу на којој ни једна стаза не води добру. Рапсре, деструкција, егоизам, својеглавост, неправда; пљачке и отимачина  су оно што се коси са његовим моралним ставовима, а што он дубоко проживљава.

Потонуо сам у њену помрчину и у безизлаз својих мисли чекајући нови дан у којем ми ништа неће бити јасније него ноћас. Остаће исти привид и заблуда, али не могу мисли зауставити, оне саме надолазе, комешају се и мијешају, мијењају свој ток, час су овдје, час тамо гдје су ми браћа, па онда прелете на дјецу, иако знам да бар они овога тренутка спавају и да су безбједни.

Вјешто у причу уводи сан као предсказање, као наговјештај и слутњу трагедије.

Питања без јасног одговора су надолазила у неком бунилу све док негдје у свануће, не знам кад, утонух у кошмар снова у којима је доминантна фигура био мој, прије три године преминули отац…

Отац улази у просторију, огрнут дроњавим војничким ћебетом, од кољена на доље голих ногу. Иде бос, по даскама које шкрипе под ногама. Оде десно и сједе међу људе. Кренух и ја да сједнем поред њега, али ми не даде. Љутито одмахну руком, прекори ме и отјера, ријечима: Бјежи! Бјежи од мене! Шта си навро, ка да немаш ђе друго сјести но ође. И не сједох поред њега, нити се наљутих што ме гони од себе. Окренух се и одох на другу страну, а гдје сам се уставио и да ли сам негдје сјео или изашао из те просторије, не знам. Сан се прекинуо или га се даље ујутро нијесам могао сјетити.

Кад се трагедија деси, Делибашић кроз унутрашњи монолог, исипа из себе и бол и револт.

„…дозволите ми да се опростим од брата Миње. Шта рећи данас, кад у мени кључа и бол, и љутња, и туга и бијес? Шта рећи кад се у трен сруше сва надања у боље, само зато што се некоме ратује…

…боли смрт, и са њом се не може изједначити никакав други бол, али боли и неправда, која је, као и нашој породици, учињена многим из нашег града. У ратне јединице је позвано много синова јединаца. Из неких сва браћа, а из неких гдје их има пет или више, ниједан“.

Мотив природе у Делибашићевом роману има посебну улогу. Одлично је нијансира и уклапа у ток романа. Некад изазива асоцијације на лијепе тренутке  у животу и на тај начин смирује напетост у догађањима, а код читаоца предах.  Некад је слика атмосфере у чије крило смјешта своје јунаке, али зна да буде и наговјештај трагедије.

Издвојила сам опис који је у мојој свијести остао, не као рецезенту, већ као читаоцу, урамљена слика.

„Надошла од свакодневних априлских киша, хучала је доље у дубини, као узнемирено море, па су ме тај хук, клизава земља и дубина корита, помало плашили да се наднесем и добро погледам лијепу клисуру и голу стијену коју је вјековима копала. Искористио сам једно тање стабло јасена да се придржим и добро погледам ту дивљину природе коју као да никада нико није дотакао, а налази се у срцу града. Изгледа невјероватно, застрашујуће и прелијепо. Гледајући супротну страну, јасно видим да се од воде до врха пењу голе стијене, наслагане једна на другу у косим редовима камених блокова. Вода је вјековима глодала и копала своје корито које, облијепљено зеленим алгама, изгледа као да га сунце никада није огријало. Усјечена је, мени се учини, прилично узана, дубока двадесетак или више метара, клисура по чијем дну хучи немирна зеленкасто-плава ријека са бјеличастим валовима. Полугласно сам рекао: „Збогом величанствена, дивља и немирна љепото!“

Описи, питка и јасна реченица, унутрашњи монолози, рјеђи, али ефектни дијалози су оне стилске вриједности које богате Делибашићев роман.

Посебну вриједност чине поруке романа које је сам аутор у виду епилога изнио у посљедњој причи Спокојмо чекам крај краја.

 Коријене своје у себи носе људи“. Носе  сву енергију која из тих коријена зрачи, и из оног парчета родне груде на коју је  падом на тјеме потврдио своје постојање. Сва се та енергија преноси на потомство. Чак и ако би их животне неприлике нагониле да се отисну далеко,  са собом би у сјећању и у успомени носили свој завичај. Сјећања су их подгријавала и напајала новом енергијом.

Два су ауторова сјећања окосница  романа:

Посљедња косидба у Милојевом Долу којом је прекинута нит приче из давнина. Аутор врло емотивно, а опет живо и сугестивно описује тај тренутак. У сва чула су утиснути мириси, звуци, боје – класична синестезија која читаоца не оставља равнодушним.

Онда, аутор чини прелом времена кроз паралелизме по супротности. Нова времена, нова технологија, нови адети… И све је то добро и лијепо – иде се напријед, али то „напријед“ не може избрисати оно што је остало у сјећању, па и као успомена.

Зна аутор да из тих успомена издвоји „чуваре“, да одабере „чворновато стабло јабучине“ и „стари дријен“ као симболе постојаности коријенског и неуништивог. Делибашић, асоцијативно вјешто повезује временске сударе, а ни једну генерацију нису мимоишли. Давни, а и недавни ратови остављали су дубоко заоране бразде из којих су „ницали болови“, а ране незацијељене остајале.

Једна од тих рана је и ауторово сјећање на смрт мајке. Ипак,  прије њеног пресељења у вјечност, слиједи њена прича, матерински простодушна, тиха и смирена, али ће се урезати у ауторову душу као аманет, који он кроз роман оставља потомству у насљеђе.

Није необично ни то што је прича о очевом „одласку скраћена“. Везујемо се за родитеље. У Црној Гори, зна се, отац је стуб породице, а мајка је неко на кога се емотивно (у сваком смислу) можеш ослоноти. Кажу, и да су мушка дјеца везанија за мајке, а женска за очеве.

Делибашић роман завршава, рекла бих, у стилу романа епохе реализма. Без бојазни прихвата неминовност протока времена, старење… Сводећи животне рачуне закључује да је његов живот испуњен. Оставља здраво и бројно потомство. Његова овоземна људска мисија је успјешна. Нема ни на шта да се жали, нити шта да жали.

Аутобиографски роман који задовољава све одлике тог типа романа. Посебна вриједност му је у томе што „причајући“ свој живот,  аутор  оставља поуку, онима који умију да је проникну.

Зато роман не треба читати и тумачити уско кроз онај, како сам већ рекла спољашњи рам, већ у ширем значењу уочавајући све његове вриједности и квалитете. Треба уважити и ауторову потребу да да одушка и проговори у оваквој форми.

Имајући у виду истакнуто, безусловно роман препоручујем за објављивање.

 

Станка Ћаласан, проф, српскохрватског језика и књиженности.
Нови Сад, 6. новембар 2019.

 

ЧОВЕК И ЧАСТ У ОЛОВНИМ ВРЕМЕНИМА

Драган Станоја Филиповић, књижевник

 

О времену у коме се распала Држава његове младости, за чију су га oдбрану спремали свих претходних година, сећањима, реминисценцијама, размишљањима, политичким ставовима, дилемама, одлукама и мислима о чојству и части, везаним за догађаје из прошлости, Вукосав Делибашић у аутобиографском роману „У вртогу времена“, у 40  поглавља, у којима се радње преплићу из времена у време, написао је своју исповест. То су исповедне, хроничарске забелешке, али и емотивне и лирске приповести часног човека у „оловном времену“, у којем су његов животни пут одређивале наметнуте друштвене, социјалне и пре свега политичке околнисти.

Када је сазнао да се јединица спрема за покрет, прва искуства на Вучју и Ивању подсетила су га на очеву реченицу: „Више смо се ми у минулом рату између себе истријебили, него што смо Талијана и Њемаца убили“, почела су да притискају Вукосава. У сталном је преиспитивању да ли је то праведан рат, ако није против страног завојевача, него грађански. Ипак је на крају код частаног човека, преовладала свест да иде да брани своју Црну Гору, своју Југославију о да као здравствени радник помаже оболелим, повређеним  или рањеним саборцима у рату, који је тада још био у зачетку.

Прву већу сумњу у исправност свог боравка на ратишу, Делибашић је осетио када је сазнао за смрт блиског рођака Миње Блажовог Делибашића, који је у другој, такозваној „Савиној бригади“, у којој су била и два његова рођена брата, смртно погођен снајперским хицем у камењару Граба, на тромеђи Црне Горе, Хрватске и БиХ. Горчину и бол после Мињиног испраћаја у вечност дуго је носио у себи, па је то у доброј мери определило његове касније ставове и одлуке. Остао је доследан себи и својој заклетви и после сахране се вратио у јединицу. Тескобе и унутрашњи немири појачали су се појавом, међу регуларном војском,  која је дошла са часним намерама, једног мањег броја „добровољаца“ који су на ратиште пристигли да нешто, макар и ситно, ушићаре.

У тренуцима предаха на ратном положају, сам са собом у мислима, аутор се сећа времена када је био војник ЈНА. Пореди то време са актуелним, док на ратном положају дежура, загледан у небо осуто звездама и повременим светлећим гранатама. Топло се сећа другова са обуке у Зрењанину и, касније, заједничких  догодовштина у ваљевској гарнизонској амбуланти. Припадали су другим нацијама и верама, али су били добри и драги другови, које није и  никада неће заборавити. Посебно после сазнања да више нису живи. Остао је у блиском контакту са њиховим породицама.

Делибашићева књига је, пре свега, антиратни аутобиографски роман. Од увода, преко описа ратишта и догађаја, својих мисли, карактера људи којима је окружен, подсећањем на злочине из ранијих времена, до последњих поглавља и страница, аутор читаоцу јасно ставља до знања да је ратно безумље највеће зло које је задесило људе на тим просторима. Описујући, уз све друге детаље, и своја осећања, он нам поручује да не може да схвати спремност људи са истог тла, истог језика (некада се за све звао српскохрватски) и корена, да могу да чине страхоте и зла једни другима. Писац опомиње генерацију своје деце, и оне које ће тек стасати, на простору некадашње Југославије, да су мржња и злочини само производили још већу мржњу и освете и да су у оваквим међуверским и међунационалним сукобима, сви губитници..

Аутор предлаже и да, уз незаборав злочина и вечног бола, млади на овим просторима, уместо да мрзе сваког ко је друге вере и нације, почну да граде суживот на ономе што им је заједничко, да освоје лепшу и бољу будућност за себе и своју децу.              

Изворни језик тог дела Црне Горе посебна је вредност овог романа. Делибашић пише јасно и чисто, пријамчивим стилом и језиком и његове једноставне, а мисаоне и садржајне речи, лако налазе пут до читаоца.

Због свега тога, а још много тога би се могло рећи, о роману „У вртогу времена“, Вукосава Делибашића, која се пред читаоцима појављује као  ново и оригинално штиво. Посебну пажњу завређује ауторова порука да је „породица спас. Она је једино и најсигурније уточиште у времену зла, обмана и лажи.

  
Драган Станоја Филиповић, књижевник

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *