Звао сам те, а ти си трчала још брже.
Узводно је ријека бивала све слабија,
прилазио сам теби све ближе и ближе,
а ти си некако постајала све снажнија.
Дође до неког прштећег водопада,
без мало оклијевања пут њега оде.
Нијем сам гледао шта се дешава сада,
само си руке подигла под млазом воде.
Хаљина танка се тијелом лијепила,
појављивали су се обриси наготе,
Мјесечна ноћ је потпуно освијетлила,
осјенчену чедност невидљиве љепоте.
Из воде си испливала као сирена,
лагано забацила косу боје меда.
Чежњиво гледајући колико си путена,
дах ми је нестајао од твога погледа
Очи сијају, зенице се проширују,
на дохвату си онако мокра и влажна,
ал’ ocта све на узалудном покушају,
нестаде у сновима моја жеља снажна.
Само сам се са уздисајем пробудио,
ознојен од трчања за тобом по ноћи,
мислио сам да ли сам те стварно видио,
И да ли ћеш ми поново бар у сну доћи