Не дирајте то камење

Послије значајне побједе и пораза османлијске војске у бици на Граховцу 1858. године, херцеговачко становништво под турском окупацијом је осјетило да му се указала прилика за ослобођење својих територија, па се листом дизало на побуне; устанке и ратове заједно са црногорском војском проти Османлија. Тако су се 1862. Године одиграле двије значајне битке, једна у Дуги, а друга у Кити планини. У рано прољеће, војска Дервиш-паше Ченгића претрпјела је велики пораз у крвавој бици, у Дуги, па је паша смисио нову војну стратегију, да исте године, негдје пред јесен, другим правцем с војском допре до Никшића. Његов план су осујетили Херцеговци и Црногорци и направили му засједу у Кити Никшићкој. У тој бици је погинуо један од главних вођа херцеговачких устаника, војвода Јован Баћовић, а на непријатељској страни Салих-паша, бригадни генерал османлијске војске. Војвода Мирко Петровић, главни заповједник црногорско-херцеговачких устаника, опјевао је у двадесетак епских пјесама бојеве из тога вакта у којима између осталих и „Бој у Кити и погибија Салик- паше (1862)“

Не пишем ово због војвода ни због дервиша и паша, о њима се писало и пише, и углавном све се зна о боју и о њима. Него о једном из сјенке, из другог реда; који је вјероватно у тешким тренуцима био испред великих, и без којега и којих није могло бити ни великих војсковођа ни великих побједа. Без којих се није могла извојевати слобода. У неколика сонета, много више истинито него оксиморонски покушах пренијети истину о гробу једног незнаног јунака који је погинуо у томе боју, а који су наши ђедови, па наши очеви, па ми -чували као највећу светињу. Истина нико га није одржавао, али га нико није смио ни оскрнавити. Поткита се скоро раселила. Млади и не знају за тај гроб. Нова технологија и друштвене мреже ће нам можда омогућити да послије вијек и по идентификујемо незнаног јунака. Можда ћете ужвати више у сонетима него у прози:

***

Не дирајте то урасло камење.
Није то зид обични, него рака,
Одавно заборављеног јунака,
Тада постављено као знамење.

Злијем путем преко Зле Горе дође,
Да Османлије на Кити дочека.
Од боја прође, скоро два вијека,
Под гомилом кости вријеме глође.

Сто педесет година, хумка стоји,
У врлетној Кити вријеме броји,
Нико је не дира и не поправља.

Под њом лежи, млада јуначка глава.
Старим је то била светиња права.
Рекоше: зато је дират не ваља.

***

Очеви испричаше причу тужну.
Живи Поткитом ова нарација,
Прича је већ пета генерација,
Као успомену на прошлост ружну.

Временом су године пролазиле,
Сигурно, ова прича није празна.
Добро се памти преноси се и зна,
Да су му сестре на гроб долазиле.

Два дана и ноћ су у Кити биле
Кажу; траве и горе су плакале
Док су њих двије над гробом кукале

Нијесу ништа брату оставиле
Само су откинуле своје косе
И данас их неђе Анђели носе.

***

Сестре су косе, на зелену грану
Окачиле четири плетенице,
С’ тјемена отргнуте немилице,
За вјечити помен на братску рану.

То дрво на ком су косе висиле,
Споменик је било на вакат прошли.
Све док су неки други људи дошли,
Нису га дирале ни више силе.

Ти људи у потрази за зарадом
Стару зелену липу оборише
Те више не цвјета и не мирише.

Овдје одавно живимо са надом.
Неко ће од његова рода стићи,
Споменик јунаку достојан дићи.

Facebook komentari

4 Comments

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *