Стара фотографија

Младе генерације не могу замислити колико се брзо мијења начин и услови живота. Моја дјеца која су већ у четвртој деценији живота не знају шта је петролејка, уз коју сам ја одрастао. Али времена се мијењају, па и људи се прилагођавају новом времену. Лутајући мислима кроз минуло вријеме, понекад ухватим себе у размишљану, да ли је могуће да сам од графитне табле на којој сам почео писати прва слова стигао до компјутера, а све је брзо прошло као трептај. Године клизе и одмичу, а ја размишљам о пролазности свега што се око мене догађало,  о свима онима уз које сам живио, свих прилика и неприлика које су се налазиле на животном путу. Почео сам да старим, али покушаван да не застарим, па ме чудно гледају моји вршњаци, када кажем да прочитам новине на интернету. Живимо у таквој средини гдје је срамота знати и ићи у корак са временом, боље је староме, на тераси свога стана или куће, ако је уопште има, у празно зурити и пролазнике бројити: „Нарадио сам се, па нека ради коме се ради.“ С друге стране, долазе нове генерације, које не разумију моју причу, а за двадесетак година када неке још новије налете негдје на њу, чудиће се о чему сам причао. То је потпуно разумљиво исто као што је тешко схватити да је данас у простору близу оно што је нашим бакама и нашим мајкама било далеко.

На свијету не постоји никакав запис у којему се чувају успомене као у старим фотографијама. Оне нам креирају потпуни визуелни доживљај неког давно прошлг тренутка. Нажалост, наше баке које су живјеле у забаченим, рурарним крајевима Црне Горе скоро да и немају ни једну једину фотографију, посбно из њихове младости. Данас су дигитални апарати у свакодневној употреби и нема мјеста гдје није стигла савремена техника, сваки мобилни телефон има разне апликације за сликавање, па се свако мало фотографишемо, у разним позама, накривљени, напућени, насмијани, намргођени, обучени или полуобучени, ријетко кад природни и онакви какви стварно јесмо. Хтјели ми признати или не све више живимо у свијету виртуелних пријатеља, у којему се предност даје материјалним стварима. Све то у овоме виртуелном животу покушавамо надомјестиит што бољим изгледом на фотографијама, па се фотографишемо по сто пута, уређујемо и фотошопирамо да би се пријатељима на душтвеним мрежама, показали у најбољем свијетлу, како би нам број лајкова, повратио самопоуздање, јер су постали мјерило наше вриједности, а лакше је добро изгледати на фотографији, него у реалном свијету страховати за свој изглед, зато су нам хард дискови претоварени фотографијама, па оне тако губе ону магичну моћ скривања  успомена и занимљивих прича за неко будуће вријеме, у којима је најскупља сентиментална вриједност, коју одржавају.

Прегледајући старе фотографије, у архиви, наше породичне куће, нашао сам једну која је у мени оживјела неке незаборављене, али магловите тренутке. Док сам је гледао вријеме као да је стало, као да сам се вратио кроз цио живот назад. На њој је оживио сваки детаљ, нашао сам најљепше написану и највјеродостојнију приповијетку из прошлости, која је пробудила многе асоцијације и испунила ме разним сјећањима. Не знам тачно када је фотографија настала и није најбоље оштрине и контраста, али док је гледам, потпуно ме врати у вријеме  три деценије уназад, отприлике када је фотографија снимљена, када се живјело много другачије. Она, на мене дјелује растерећујуће, у живот ми уноси нови осјећај слободе, буди успомену на драгу особу која већ деветнаест година није са нама.

Ова црнобијела фотографија је најоригиналнији и највриједнији запис о мојој мајци. Знам да вријеме није могуће вратити, али док је гледам, мени се учини да се зауставило на онај тренутак када је она настала. Доживљавам осјећај безвремености, оживљава сјећање на прошлост, које је заробљено у неком давно минулом времену.  Она је драгоцјена, наизглед ситница, која поново оживљава вријеме. Животопис и успомена, која ме на тренутак одведе у свијет прошлости и преплави истим оним давним осјећањима, сјенка која ме прати кроз цио живот, која  има тежину постојања тога времена, зато и постоји, да се сачува тај тренутак и заустави процес заборављања и задржава се у сјећању нешто што вјечно траје. Она је успомена и дио личне приче, израз жеље да се задржи тренутак стварности и моја инспирација, која буди велики емотивни набој у мени док је гледам и покреће супротстављена осјећања; измами сузу и осмијех, уједно.

Ова фотографија је најоргиналнији и највриједнији запис о мајци

Фотографија је настала отприлике, негдје када је мајка имала око седамдесет година, снимљена случајно онако како је најчешће памтим, онако како се затекла у датом тренутку. У архиви има бољих, љепших гдје је сређена и дотјерана за сликавање, али ја волим баш ову природну, јер ме баш она одавно научила да ходам овоземаљским путевима, да се не осврћем, да не застајем, да се не бојим, да чувам оно што сам од ње на поклон добио и  да будем оно што јесам.  Зато никада и нијесам пожелио да будем неко други, нити бих волио да сам негдје друго рођен, ни да сам другачији, а не, недај Боже, да ми је мајка нека друга и некако другачија. Шта то трба да кријем, шта да уљепшавам, кад је Она и на овој слици најљепша жена на свијету, која ми је дала живот и  срећно дјетињство,  уз коју ми никада ништа није фалило. Она је неугашена топлина и чистота душе,  озареног лица, увијек насмијана, обучена овако како се задесила у тренутку док је радила неки спољни посао. Стоји негдје испред куће и чека, онако како нас је увијек чекала када смо однекуда долазили: из школе, из војске, са посла, из иностранства. Хоће да нас пригрли, да јој низ лице процури суза радосница, која неће угасити њен широки осмјех, што је и у старости отварао поглед на бијеле као бисер поређане, здраве  зубе, које никада никаквим хемикалијама није прала, слане воде, понекад мало  соде бикарбоне и то је све. На њеном лицу се никада није примјећивао умор, ни љутња. Никада се није намрштило, можда зато ни у старости није било наборано, иако га је увијек сунце пекло и вјетрови шибали, а никада никакву крему на њега није ставила. Никада јој није било лако а никада нијесмо могли примијетити да јој је тешко, да је тужна,  да није насмијана и да у њеним очима нема радости.

Док гледам ову фотографију осјећам тај тренутак живота кад ме у стомаку преко свог тијела помиловала и оно кад ми је главу у своју шаку узела, кад ме на своје груди привила, кад ме је хладном водом полила, повила и у колијеку ставила, кад ме је хранила, пресвлачила, обувала, када ме на њиву носила, када је са мном на леђима одила, када због мене није спавала, када је поноћи ватру ложила, да ми храну подгрије, или да ме угрије да не озебем. То када, када и када?, могло би се хиљаду пута поставити, па поново оно, када ме је за руку узела и упутила да ходам, да потрчим , да се борим, да устанем када паднем, да не плачем када се повриједим, да истрпим, да схватим да постојим и да се за све сам борим,  да из ослушкивања извлачим поуке, да понекд и ћутећи говорим, а када проговорим, да кажем гласно и јасно све што мислим. Стиснула је моју у својој шаци и повела ме на пут, онај који се никада не завршава када једном почне, на онај пут спознаје ширине и дубине сопствене душе и упутила да пуним животом живим овај живот. Натјерала ме да отворим очи, да пропузим, да падам и устајем, да проходам и бос потрчим по трњу и камењу, да пјешке идем до „неких неизвјесних даљина,“ да се не осврћем, да не застајем. Научила ме да сви путеви нијесу равни, него на њима има узбрдица и низбрдца, препрека које треба прескочити и рупа из којих се треба извући. Научила ме да тражим снагу у ономе што буди и покреће живот, а не ни у чему што га умртвљује, јер му је највећа пријетња страх, љенчарење и излежавање.   Научила ме да чистота и моралност дају неизмјерну  љепоту и достојанство нашем животу, као и то да је праведност бити поштен према другима, не одузимати им њихово право и од њих не узимати више него што могу вратити и да вјечито за своје неуспјехе не тражим кривце у другима него да прво добро преиспитам себе, јер је скоро увијек кривац ту, у  мојој свијести. Учила ме је да будем искрен сам себи, јер ако нијесам искрен себи, нема наде да ћу бити ни другима, као и то да схватим да ниједан човјек није без мане, да ја прихватим себе такав какав јесам са свим својим манама и врлинама, и да не настојим да се свакоме допаднем, нема потребе, важно је имати мирну савјест, да схватим да и други имају своје осоине и да их уважим колико је год могуће. Поред десет Божјих заповијести: не кради, не лажи…, обавезно је додавала: -Помажи онима којима је помоћ потрбна, а никако онима који се не труде да помогну сами себи, односно никада не дозволи да те искоришћавају манипулатори, нерадници, дангубе и лоши људи, него се прикључи онима који својим идејама и поштеним радом пробијају свој пут ка циљу.

У самоћи, тренутно повучен у свој кутак, гледам ову слику, уствари ја гледам у своју прошлост и враћам се суштини својега бића, проналазећи љубав у себи. Тада ми се учини да је то једини начин да се кроз овај живот може проћи  правилно и здраво, сакупљајући различита безбројна искуства на што лакши и безболнији начин, тежећи свјетлости и истини, не пристајући да ме околности и понекад бриге, отјерају у неки отуђени и нереални свијт. Ово није само слика моје мајке него прича из једног другог времена, младим потпуно страна и непозната, можда су неки само чули о мукотрпном животу својих бака, а већини данас већ старијих, добро позната мучна прича, чије су мајке овако једнако тешко живјеле, али многи немају храбрости да признају, либећи се као да је то нека срамота, или су можда и заборавили да су имали мајку, умјесто да су поносни на њихову храброст, која их је подстицала да се ухвате у коштац са свим тешкоћама које су наилазиле. Нијесу се бојале живота, него потпуно посвећене, са великим задовољством су подизале своју дјецу   којима је та разборитост и  довитљивост била једини савезник да се у поратним околностима, педесетих година прошлог вијека снађу и од ништа створе нешто. Уз сво поштовање оца, који је био глава породице, али често и одсутан због посла, мајка је апсолутно била њен чврсти темељ. Ипак је она више себе улагала у подизању и васпитавању дјеце. Велика заслуга и допринос, не само наше мајке, него уопште жене, мајке је што својим дјеловањем свијет чини бољим, љепшим и срећнијим.

У великим проблемима ће се наћи они који се одлуче да им оно, “шта ће народ рећи?” буде водиља у животу, јер су себе осудили на круг из којега нема излаза, ако на вријеме не схвате, да ће народ имати нешто да каже, како год они урадили. Не треба убијати прошлост, ма каква била, она се ни у што не може  затворити и тако избрисати и угасти, него ће баш тада изаћи на површину и почети да боли. Ако човек поштено и објективно поразмисли о томе некадашњем животу, схватиће, колко су наше мајке и наше баке имале воље за живот, да ниједног тренутка нијесу падале у очај и кукале над собом, него су се бориле и тражиле свјетлост, а ми данас ако нам је мало тешко видимо само мрак  и бесмисао живота. Уосталом нема већег несојлука, који човјека разголити,  од негирања своје прошлости и одријецања од самога себе.

***

9.Јула 1999. гдине, МАЈКА је нашла вјечни мир, у 76. години живота, њено велико срце је изненада престало куцати,  преселила се у вјечност и незаборав.

Facebook komentari

8 Comments

  1. Biljana P.

    Vukosave, svaka Vam čast. Ja u ovo vrijeme nijesam bila rođena ali znam iz kazivanja o tim jakim ženama, koje su se hrabro suočavale sa svim životnim teškoćama, koje su nailazile. Vaša majka je bila savremenica i prijateljica moje prasvekrve, koja je isto tako bila dobronamjerna, topla i velikog srca, iako je život iskušao na sve teškoće, pa i bol, njeno nasmijano lice i ruke su uvijek čekale kao zrak sunca da omiluju i ogriju svako dijete kao svoje.

  2. Vukosav Delibašić

    Biljana, ukrast ću komentar, jedne moje prijateljice iz Zagreba, koja je na Fb-u slično prokomentarisala ovaj tekst, što znači da se svi na neki način možemo pronaći u njemu, a ona je napisala:
    „Krasno i poetično… podsjetilo me na moju babu… i ona je bila jedna od onih „starog kova“, neobrazovana, ali iskričave, briljantne prirodne inteligencije, vrlo snalažljiva, izrodila devetero dice, upirala se životu, krvavo se naradila… oda snažnim ženama, koje su zatirale same sebe, zbog obitelji i kojima dugujemo živote i blagodat, živjele uspomene na naše mame, majke, omame, babe, bake i nane… „

  3. Mira Murgul

    Gospodine Vukosave, naidjoh na vaše sećanje i nisam odolela da ga ne pročitam. Ja sam starija ali u srcu ne toliko stara jer joj se još uvek nedam.
    Ja se sećam petrolejki i tih vremena ali na žalost umesto majke svoje bake u Slavoniji iako sam tada imala oba roditelja. Toliko ste lepo opisali svoju majku i ona jeste prelepa. Lepota je unutar žene i majke koja se bori i vaspitava svoju decu. I ja sam majka i svu lepotu i put života sam prenela svojoj deci. Uživala sam ćitajući i upijala svaku rec koju ste napisali. Moje detinstvo nije bilo lepo dolaskom kod roditelja spremajuči se za polazak u školu i rastavom roditelja, prezivela sam pakao. Radeći sa 15 godina sama sebe sam skolovala. Težak je to bio put ali snagom i jakom voljom sam ga ostvarila. Udajom i rođenjem sina moj zivot je počeo teći. Sve ono što nisam ja imala borila sam se i pružala svojoj deci. Sada su moja deca ljudi, sin 41-u godinu je svoj čovek i roditelj a tako i ćerka. Danas živim u srećnom braku, dočekala sam i unučad. I ja slike gledam često i vraćaju me u sećanje kao da je juče bilo. Ozari se i moje lice gledajuci ih.
    Godine su brzo prošle ali se ništa ne zaboravlja. Život ide ali je trag za njim ostao. Jednoga dana će i naša deca pogledati slike koje će ih sećati na nas, svoje roditelje.
    Puno sreće, lep i dug život vam želim!
    S, poštovanjem M.M.

  4. Vukosav Delibašić

    Nikada lagodan život čovjeka ne može učiniti dobrim, poštenim i osjetljivim na nepravde, kao što ga mogu prekaliti teškoće kroz koje prođe,a ni sa čim se ne može mjeriti snaga žene-majke i želja da djecu izvede na pravi put, dovede ih do uspjeha i od njih napravi dobre ljude. Hvala Vam na iskrenosti i lijepom komentaru uz želju da Vas u svakom trenutku budućnosti sreća prati.

  5. Gordana Rusinkov Markovic

    Priča o majci je pokrenuta starom crno-belom fotografijom. Napisana je vašim izuzetnim pripovedačkim stilom.Slikovito i osećajno,bez patetike, prizvali ste vreme koje je davno prošlo, ali zahvaljujući vašem peru, ostaće neizbrisivo sećanje na osobu koja vam je usadila u srce i dušu ono najbolje što covek mora da poseduje.Predivno!
    Pre nego što sam se potpuno posvetila poeziji, pisala sam prozne tekstove.I ja imam neke priče iz detinjstva.Jednom ću ih objaviti.
    Vaš Blog ću i dalje pratiti.Pozdrav.

  6. Vukosav Delibašić

    Poštovana Gordana, draga pjesnikinjo, hvala Vam na čitanju mojih priča. Hvala i na lijepom komentaru. Kada objavim priču na Fejsbuku ima puno prelijepih komentara, koje bih volio sačuvati kao ovaj Vaš, ali rijetko se ko odvaži da komentariše na Blogu, valjda se plaše da će im se pojaviti e-mail u komentaru, a ne mora ni puno ime ako ne žele. Pozdravljam i ja Vas i rado ću čitati Vašu poeziju.

  7. Milica Barušić Ex Čajić

    Vukosave , poštovani pjesniče… Čitam, čitam, i ponovo čitam… Crnobijelu sliku Majke gledam… Sad je crno-bijeli svijet nažalost, onima koji ne priznaju sličnu prošlost .. Ja sam generacija 1969.. pisala sam zadaću uz fenjer, pokojnom tati i mami mojoj, jedino još ću imam, čitala na glas cijelu čitanju… Iz crnobijelih slika sijalo Sunce… Te su zrake ostale …. Ta ljubav iz prošlosti još grije srce… I suza često krene… Zbog daljine… Ali prošlost, lijepi dani mog djetinjstva neće iz mene. . u sadašnjem crnobijelom svijetu… Jer nema onog sjaja… Kao što nema pjesnika, kao Ti… Ni priče ovako istinito napisane… Veliki pozdrav…

  8. Vukosav Delibašić

    Hvala Milice, poštovana pjesnikinjo i komentar poetičan kao tvoje pjesme. Samo istina i istinito pisanje nas može voditi ka stvarnom i realnom životu. Lažno predstavljanje sebe u prošlom i u ovom vremenu, samo nas gura da se davimo u zamršenoj mreži šunda i kiča.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *