Ја, тешка ријеч!

„Ја! – Тешка реч, која у очима оних пред којима је казана одређује наше место, кобно и непроменљиво, често далеко испред или иза оног што ми о себи знамо изван наше воље и изнад наших снага. Страшна реч која нас једном изговорена, заувек везује и поистовећује са свим  оним  што смо замислили  и рекли  са чим  никад  нисмо ни помишљали да се поистоветимо, а у ствари смо, у себи, већ једно.“                                                                 

Иво Андрћ – Проклета авлија

Давно, још као дијете чуо сам да наше баке кажу: „Нема он своје Ја“, а Андрић каже: „Ја! – Тешка реч, која у очима оних пред којима је казана одређује наше место, кобно и непроменљиво, често далеко испред или иза оног што ми о себи знамо изван наше воље и изнад наших снага“.У овоме цитату и у једноставној краткој мудрости наших бака, данас пронађох Њега, Тебе, и Себе. Некако је то само по себи дошло да нас сва три смјестим овдје, послије јучерашњег телефонског разговора с’ Тобом.

Када сам видио твој број на телефону, док је звонио, знао сам унапријед, прије него сам се јавио, да не зовеш да питаш како сам, а од данас и да питаш, пријатељу, никада Ти нећу рећи истину, иако већ са тим нестаје моје „Ја,“ јер Те морам слагати. Повјерење и истина су за праве пријатеље, а не за било кога. Знао сам да је Он послије неколико година стигао код Тебе. Рекао ми је да ће Тебе прво посјетити. Знао сам и да оговарш, али не баш толико да ми све испричаш преко телефона прије него је Он стигао до мене. Све! Сваку ријеч коју Ти је рекао.

Није Ти Он то причао да се жали и да га Ти жалиш, него што у Тебе има повјерење и што мисли да у Теби има поузданог друга и пријатеља. Колико си ми дуго причао не знам, али ме, док се најављивао да ће доћи, баш он питао: „Што ти је то телефон дуго заузет?“ Рекао сам му да сам с Тобом разговарао. Али не да смо о Њему причали.

Одавно се Он и ја, нијесмо видјели, као што нисте Ти и Он, па смо пресјеђели цијелу ноћ и разговарали. Ништа ми од онога није рекао што си испричао, да је Теби рекао за сат времена колико сте сјеђели и разговарали. Није да Ти не вјерујем. Вјерујем ја Теби, али не вјерујем себи, да сам Ти то дозволио, иако нијесам одобравао, јесам слушао, што значи да сам учествовао, па свеједно је. Требао сам Ти скренути пажњу, али то сам схватио тек послије разговора с њим. Запамти пријатељу, није он то што Ти и ја кажемо, него то смо Ти и Ја, а ОН не оговара.

Зашто сам онда пристао…?

ликом из овога цитата, односно из приповијетке Проклета авлија, него хоћу да истакнем то своје „Ја!“ како бих себе поистовијетио са нобеловцем. Онима који су пажљиво прочитали Проклету авлију, јасно је да се није лако упоређивати ни са ликом из његовог дјела, Ћамил ефендијом, који са собом носи гомилу књига и који је најобразованији лик, не само у овој Андрићевој приповијетци него могуће је у свим његовим дјелима.

Некада давно сам прочитао приповијетку Ива Андрића Проклета авлија, и разумио да је веома занимљиво дјело великог писца, али тек послије другог читања, сада када сам пуно искуснији и зрелији у њој сам нашао један пасус, којему сам посветио посебну пажњу, иако га нисам успио нигдје пронаћи као издвојен цитат. Сви искусни и неискусни се лако одлучују да пишу и причају о другима, а ја сам најдубље и најдетаљније почео анализирати себе и своје поступке, када сам почео писати текстове, који су углавном везани за мој живот и тек тада сам схватио колико је тешко о томе и половично искрено причати и писати. Кроз тај цитат сам почео преиспитивати своје „Ја!“, па  сам га у једном тренутку, поставио уз своју фотографију, иако сам био свјестан да заслужује неко боље мјесто.

Касније ме веома, заинтересовало тумачење овога цитата на фотографији од стране мојих пријатеља, али и оних других. Углавном нико ми није приговорио, да се можда поистовјећујем са робом Ћамил ефендијом, Ништа мање није интеренсатно, да тај цитат не би примијетило више од десетак мојих пратилаца на Фејсбуку, да је само написан. Написана и изговорена ријеч све мање вриједи. Све се претворило у визуелно, без слике све је ништа. На њој се све види. Види се ко си и што си. Важно је да си лијеп споља, да си добро намазан и премазан. Нека те сви добро виде. Не морају они с тобом ни једну ријеч проговорити, одмах ће донијети закључак о твоме карактеру. Каква си особа, они ће закључити по твоме аутомобилу, по маркираној гардероби. по твоме сату,  по телефону, па и по каишу у панталонама. Ако си женско а ниси,  „ботоксирана или како у свом списатељском ,дјелу’ за себе рече савремена ,списатељица’ да је „волуминизирана“. А ја прелистах све речнике и интернет да пронађем значење те ријечи и само пронађох придјев „волуминозна“, значења да је састављена из више дјелова, или гломазана и дебела.Хвала Богу што себе могу пронаћи у некам Андрићевом лику, боље је него у лику списатељице ММ, да је ипак не именујем, нека ужива у свом „волумену“. Но да се ми вратимо нама. Када ми већ причаш о Њему, није проблем у њему, него је проблем у томе што је Његовој жени „вулуминизирана“ списатеица, али није разлог да ми Ти то причаш, а знам нијеси ни Ти безгрешан. Врати се мало у своју прошлост. Погледај у себе. Нормално је да нико није безгрешан, али данас највише оговарају они са највише мана. Умјесто да уче на дјелима великих писаца, младе генерације се нажалост поистовјећују са ликовима из „дјела“ списатељице ММ. Нема објашњења ни за вјештачку љепоту ни за вјештачке ријечи које не постоје,  не у нашем него ни у једном свјетском језику. Зато Ми нијесмо  више Ми.

Омладина опонаша примитвна племена са алкама у носу у обрвама у језику,такозвани пирслинг, па запетњавају док причају, а и онако су често алкохолисани, или на разним опијатима,  кожа им шарена као леопардова, усне напумпане хемикалијама, све по узору на „Риалити звезде“

Генерације рођене деведесетих су данас стасале, и нисам сигуран да су васпитаване на добрим основама развоја личности.  Многи родитељи су заказали, па им се то враћа као бумеранг. Но у пркос свему, има много, више него што мислимо, младих и оних који тек приспијевају, веома васпитаних и добрих које не интересују дјела извјесне ММ. Понашају примјерено у складу са својим годинама и новим временем, користећи из њега само оно позитивно и добро, а све лоше одбацују и не примјећују га, схватајући да све ново није добро, нити је све старо лоше, па се зато више критика може упутити старијој и некој средњој генерацији.

Не само дјеца, него и одрасли из тих програма, усвајају модел понашања према којем се највише добија псовкама, насиљем и тучом, нашто власници посебно подстичу учеснике, ради повећања гледаности и профита, па умјесто да гледамо образовне програме, или прочитамо добру књигу ми слушамо  небулозне изјаве „звезда ријалитија.“ и наручене политичке емисје од стране режима.

Ето и ја сам се накривио на слици и ставио цитат „Ја!“ Да се зна?

За разлику од тумачења јесам ли „Иво или Ћамил“ ја сам у овоме цитату пронашао, оно „Ја!“ о којему су говориле наше баке и училе нас колико је битно, иако га нису могле ријечима довести до савршенства, да би на слушаоца оставило тако снажан утисак, као што је казао велики мислилац: „Страшна реч која нас  једном  изговорена, заувек везује и поистовећује са свим  оним  што  смо  замислили  и рекли  са чим  никад  нисмо ни помишљали да се поистоветимо…“

„Ја! Тешка ријеч…“ је мој вјерни пратиоц и када сам будан и када спавам. Кад причам о себи то сам „Ја!“ Када причам о Теби, поново сам „Ја!“ Када причам о Њему још више сам „Ја!

„Ја!“ сам кад поштујем људе, када волим, када сам искрен и када причам истину, када сам пажљив, када сам праведан и истинит и када сам савјестан и самосвјестан. Када то знам, онда бих морао знати, иако је тешко признати да сам „Ја!“ а не Ти или још мање Он; ако завидим, оговарам и лажем, ако сам сујетан и ако мрзим, ако сам бахат и пакостан, ако сам лицемјеран и љубоморан, ако сам дволичан и поводљив и ако сам похлепан и завистан.

Није мана бити сиромашан, нити је врлина бити богат, као што није мана живјети у селу, нити је врлина живјети у граду. Није мана бити болестан, нити је врлина бити здрав. Здрав, богат и образован су неке предности које је чојеку Бог дао или му се указала прилика да их у датим условима и околностима створи овако ило онако, а врлине су бити добар пастир, пчелар, косац. љекар, правник или радник. Бити човјек. Добар човјек!

Наш разговор и наша прича ништа није открила о Њему, а Тебе и мене с Тобом је потпуно разголитила и открила наше унутрашње биће, наш страх, и мањак самопоуздања, па бесомучно трагамо за туђим слабостима, рачунајући на то; боље је нека се прича о њима него о нама, не схватајући да смо Ми са овим рекли све о себи.

Пријатељу, нећеш ми више никада поставити замку у који ћеш ме уловити да Те слушам док оговарш Твога и мога пријатеља. Нити ћу ти дати прилику да ми причаш о његовој „ММ“

Нијесмо Ти и ја богом дани да мијењамо људе. Мјењајмо себе, а пријатеље прихватимо онакве какви јесу, или ако нам не одговара дружење са њима, јасно им дајмо до знања и кажимо им у лице, у четири ока, да требају заувијек отићи из нашег живота.

Само са позитивним ставом перцепције себе као способне и вриједне особе, која не њушка по туђим животима, ми можемо исправни и усправни проћи кроз овај живот сакупљајући различита безбројна искуства, да се на што лакши и безболнији начин приближимо истини, правди и Богу, а при томе свакако водимо рачуна да не живимо у „ЈА“ свијету и заборавимо на друге, него да се приближимо пријатељима и њиховим проблемимима, али не да их искушавамо, тражећи да нам се повјере, како би им се касније подсмијевали. Препуштимо њима, ако имају повјерења нека сами причају, а наше је ако нам се повјере да их умиримо и помогнемо, ако можемо.

На крају; Он, Ти и Ја „у ствари смо, у себи, већ одавно једно.“ Сви имамо своје мане и своје врлине. Врлине истичемо и то је својствено свакоме човјеку, а мане прикривамо, па и то иде уз човјека и није ненормално, али никако није људски своје мане приписивати другима, или пак роварити по њиховим животима да им се пронађу мане и тамо гдје их нема.

linija-postТекст је објављен на порталуAvlija.me:ПОГЛЕДАЈlinija-post

Facebook komentari

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *