Била си чежња моја из снова

„Љубав је ваљда једина ствар на свијету коју не треба објашњавати ни тражити јој разлог.“

Меша Селимовић

Она је вјечита инспирација пјесника, главна тема најљепших прича, које су писане од постанка писмености, па ми се чини да су све могуће ријечи потрошене и шта год да кажем на тему љубави нема ништа што већ неко није рекао прије мене. Доживљај љубави се кроз вријеме мијењао, а и свака особа је не доживљава на исти начин, па и данас они емотивно незрели под појмом љубави подразумијевају само оно што се одвија у спаваћој соби између двије особе, без емоционалног фактора пропраћено тренутном страсти, слично као са слијепом заљубљености, гдје је емоционални однос нереалан, па се величају физичке и моралне вриједности особе у коју се заљубљено. Ни једно ни друго није утемељено на реалној и правој љубави, која подразумијева поштовање другог, онаквог какав он стварно јесте, а не поштовање идеала који смо му наметнули као у случају заљубљености, када у пожуди и својим фантазијама идеализујемо особу. Љубав је промишљен, поштен, људски однос са стварном особом, онаквом каква она јесте са свим њеним реалним врлинама и манама.

Док је сједио на тераси изнајмљеног стана, једног дана у предвечерје, запазио је витку бринету како усправна пролази улицом.

Свагдашње мушко питање:

 – Ко ли је ова? Добраа!

Пратио је погледом све док му видик није заклонила висока кућа, на углу. Сљедећих неколико дана је у предвечерје, када су млади ишли према граду, редовно уз читање неке књиге, пио кафу на тераси очекујући да ће поново наићи. И наишла је. Сама.

– Иде ли на састанак с’ момком?-питао се.

Пошао је за њом. Док је журним кораком пристизао, анализирао је и студирао њено витко тијело до најситнијх детаља, па јој се као случајно придружио и започео некакав неформални разговор, а она иако га је заносно погледала, остала је равнодушна и хладна, и веома културно одговарала на питања.

Иако тога није био свјестан, десио се дан када је срео прву, праву и вјечиту љубав. Дјевојку која му је преокренула живот, иако је тада мисло, онако кратко ћу као и са сваком, али се она није дала. Елегантна, продуховљена, паметна и равнодушна, иако је њено срце говорило мало другачије, на првом виђењу му је рекла да не мисли да је посебан, и да се не труди. Није му са баш тако дешавало да га нека дјевојка тако самоувјерено одбије. Да ли му је прорадила сујета или радозналост, или му се допала та њена самоувјереност ни он није знао. Нешто је још јаче покренуло његову заинтересованост, па није одмах одустао. На крају је пристала, ето ако већ толико инсистира могу сјести да попију кафу. Док су сјеђели све је говорило да ту не постоје никакви наговјештаји за озбиљну везу. Ипак на крају је пао договор да могу бити пријатељи и могу се још који пут видјети. Што је она више глумила или је стварно била равнодушна, онако суптилна, а опет некако јака и надмоћна, пуна самопоуздања све више је побуђивала његову пажњу и интересовање.

У њему се нешто дешавало, није је упоређивао са предходним, а то је раније сваки пут чинио, па и кад би хтио није је могао упоредити ни са једном.

Пред њим је неизвјесност. Креће у игру освајања. Препушта се предивном осјећању. Цио свијет се око ње завртио. У њеном чаробном гласу и лијепом стасу, осјећа магичну моћ. Све је упућивало на чедност, здравље и младост. То је додатно појачавало његову несигурност. Хватао га је страх пред неизвјесношћу онога што му озарује душу, у чему је тада једино видио смисао живота, што га је подизало до највиших висина и у исти мах спуштало до самога дна, толико доље да би одмах клекнуо и спустио чело на њена стопала. Тешко је одољети таквом савршенству, пред само једним питањем, да ли је можда, већ срећна са неким другим. Али, кад он крене не одбија ју га лако, а ево га, данас себе види некако смушеног и некако несигурног.

Није да јој се није допадао, али она је била сигурна, самопоуздана дјевојка, свјесна да привлачи пажњу мушкараца, па нема потребе журити и непромишљенос улијетати у везу. Вагала је разлоге колико је ризик љубави према другој особи вриједан угрожавања њеног интегритета, ако он не заслужи њену љубав. Знала је да ће стрпљење, иако помало горко и тешко на крају донијети слатке плодове, јер ако одмах на почетку докучи све тајне, истопиће се тај жар у њему, неће остати ништа за маштање и жудњу.

Сваки пут када је одлазила живот му је са собом односила, остављала га да чека, да се бори са мислима, да пати, да се новоме састанку нада, да поред прозора стоји и гледа, када ће поново улицом проћи, хоће ли се окренути и главу подићи да га још једном тужног види. Занесен, горио је од заљубљености, тонуо у мисли, љубио је у машти, са расутом косом по раменима, час у бијелој вјенчаници, час у сну у розе провидној спаваћици, у кревету у чврстом загрљају и таман кад  јој откопчава прво дугме на блузи она се измакне истопи и нестане из његова загрљаја, а онда се пробуди, пребира прстима по мекој постељи, збуњен гледа по соби а ње нема. Нема никога. Он сам. Онда устане узме оловку и папир, иако зна да је о љубави тешко писати, тамо је све обојено свјетлошћу живота, па се више пише срцем него мозгом, ту осјећања избијају из дубине душе, човјек се преда уживању из снова и замишља и осјећа, а најмање мисли, али ипак записа:

 

Мене срце не вара пуна си ватре и жара.

Дах што вјетар носи, мирис је у твојој коси

Носим те преко  прага, а ти мила и драга.

 

Иако је ту није било, осјећао је мирис њеног тијела и парфема, замишљао је њен дах на своме лицу, усне на својим, руку у руци, прсте у коси и своје како пролазе и полагано клизе кроз праменове њене бујне… Замишљао је…, тонуо и потпуно се предавао мислима својим које су из њега извлачиле и последњи атом снаге. Упоређивао је са вилом, са мјесецом, па са стаблом јабуке, коју је у башти гледао кроз прозорско окно, са пуно крупних зрелих плодова, које треба убрати прије других, покушавајући да продре у дубину њене душе, као што корјен овога стабла продире у дубину земље, трагајући за соковима живота који траје и траје.

Тишина у његовој скромној  полуосвијетљеној соби, није могла да умири ноћ и уведе га у безбрижан сан, па је са старог грамофона одјекивала гласна музика, којом је лијечио тјескобу и убијао самоћу. Одзвањли су Арсенови стихови:

 

”Не дај се младости моја, недај се Инес…

–Ево ме устајем тек да окренем плочу…”

 

И баш као у стиховима више пута је устајао да окрене плочу, па онда Ђорђе:

 

„Боље да те никад нисам видео

ни пожелео ја.

Боље да сам и животом платио

кад те угледах ја.“

 

У размишљању и звуцима музике јављао му се глас јучерашњег договора, да се неколико дана не виђају, наводно, нека се утисци мало слегну, па је у тренутку заноса и нестрпљења и ове ноћи, поново посегнуо за оловком и папиром, и почео писати. Окретао је и обртао ријечи, није он пјесник и никада није писао стихове, а посебно сада се не може концетрисати, када осјећа толики терет у глави, па је записао, једино што му је у томе тренутку пало на памет:

 

Оно од јуче ништа се не важи.

Тражим тебе по мирису трава,

као јелен кошуту што тражи.

 

Мој живот креће изнова,

Друге више не постоје.

Даљина си моја из снова,

Гола истина љубави моје.

 

Чедна си као дјевице прије.

Недирнута зелена оаза,

по којој нико вршљао није.

 

У ранијим везама је био брз. Било му је свеједно шта оне мисле и шта ће рећи а сада је стално промишљен, трудећи се да јој не буде превише напоран. Осјећао је да би сада она могла отићи као што је он раније одлазио, а мора је задржати. Заљубљен човјек слабо контролише своје мисли, а он је пазио да не буде нападан да је не повриједи неконтролисаним понашањен, тек толико јој је давао до знања да је она центар његовог свијета.

Неочекивано је почео схватати да се срце даје само једној жени и не изиграва „донжуан,“ а на крају испадне ,кретен.’ У њему је умјесто слијепе заљубљености полако клијала љубав која је конструктивно утицала на његову свијест. Почео је показивати оно најбоље што у њему постоји. Испуњавао га је осјећај  невјероватне и неописиве енергије који је упоређивао са слободним летом орла у небеским висинама, а то му је све више уливало сигурност и повјерење, па није у њој тражио своју идеалну слику, него је почео истински вољети. Разговори у којима су налазили доста заједничког су постајали све озбиљнији. Осјећао је да и он њу све више привлачи, али она стално оставља простора за неизвјесност, како би сачувала и задржала нешто од љепоте чекања и заљубљености, да би он уз њу растао и сазријевао до пуног савршенства а не да буду ни он ни она искориштени, него да своју љубав дијеле цијелог живота.

Како је вријеме одмицало луда заљубљеност је јењавала, а љубав је расла. Излазио је из зачараног круга слијепе заљубљености, која је била без икаквих критеријума. Његова осјећања нијесу више била везана за страст. Почео се препуштати предивном осјећању праве истинске љубави, затварајући врата својим идеализованим, нереалним фантазијама. Оголила га је. Скинула све његове маске. Открила му је његове скривене свјетове. Непримјетно, али сигурно је постајао оно што стварно јесте, а не оно што је до тада мислио да је. Научила га је да схвати да није овца, чијим тијелом се хране гладне вучице, него мушкарац који ће себе поклонити само њој, коју воли и која га воли.

Емотивно и духовно су почели да се допуњавају и хране. Све више су осјећали блискост, која се из дана у дан повећавала и почели су се препознавати у неким заједничким интересима, у нечему што производи склад и хармонију и што отвара врата могућности складном, интезивним животу. Из дана у дан у њима је јачала нека заједничка снага, која је све више будила вјеру и обећавала да би могли бити заједно, па су почели отворено разговарати. Сложили су се да једноме пару сама заљубљеност не може донијети вјечиту срећу без разумијевања и потпуног укључења мозга, а не само срца.

Све више га је привлачила снага њене личности, схватио је да с њом није лако, није она тип безличне и понизне жене, него она која је знала да поред себе мора имати јаког мушкарца, партнера а не пасивног и послушног папучара, наводног романтика, који би играо око ње и удовољавао све што јој падне на памет. Њему је свако чекање значило тугу, и уједно радост да ће се појавити, и стрепњу да се не предомисли. Гледање на сат сваке секунде, која је прелазила у бесконачност, а она је можда намјерно каснила пар минута да кроз његово стрпљење преиспита, да ли је стварно заљубљен.

У сами сутон, са првим појављивањем свјетиљки доље у граду и првих звијезда на небеском хоризонту, након скоро два мјесеца послије само држања за руке и једног јачег, некако другачијег стиска, на пустој цести, на брдашцу  према мотелу, ненадано је подигла чело, погледала га у очи и у њима видјела карактеристике које упућују на мужевност, снагу, здравље, неодољиву чежњу и патњу заљубљеног мушкарца којему љубав није узвраћена. Неочекивано се подигла на прсте, подигла кукове и рамена, протегла врат и уснама дотакла његов образ. Пао је пољубац. Пред тијем сјајем у очима, остао је нијем и чудно збуњен, спутан да било шта каже, а она је неуобичајено спустила глас и тихо прошапутала:

– Драг си ми!

Пробудила су се у њој сва она осјећања која је пригушивала а она су лагано, све више нарастала и сазријевала. И он је њу испитивачки погледао право у очи боје кестена, и њене обрве су се још више подигле, зенице још јаче прошириле и засијале, у њима је видио исконску искру љубави, која га је опијала, док су јој се мекане усне развлачиле у широки осмјех иза којега су се појавили упечатљиво бијели зуби. И она је у његовим видјела све што му је до тада још увијек било у срцу скривено. Осјетили су да су њихове очи упрте једне у друге, најљепша слика њиховог духовног свијета. Смјешак. Бљесак у очима. Стигао је тренутак, пољубио је и он њу њежно у врх тјемена, па у врх носа.

То је тренутак који је промијенио све у његовом животу, тренутак када су се његови снови и маштања почели претварати у стварност, али и тренутак нестанка слијепе заљубљености и почетак праве љубави.

Више ништа неће бити исто као на почетку. Нестала је сва она дотадашња несигурност. Рађало се повјерење. У њему се почела будити свијест да се љубав само не узима, него се мора и давати. У њој мораш поштовати и бити максимално одговоран. Према себи и партнеру се односити са поштовањем. Нагло се преобразио, не зато што је тако желио и не са никаквом посебном намјером него једноставно се десило. У њему је сазријевао живот. Осјећао је да постаје испуњен радошћу, животом и енергијом која је расла упоредо са љубави. Она је била темељ његових осјећања, подлога на којој су расле његове емоцијеима и некако другчији однос према себи и према другима. Сам је примјећивао да на њу гледа са више поштовања. Мијењала се његова слика у погледу на цио женски род. Она је својим ставом у њему пробудила здраве емоције и озарила његову личност, на неки другачији начин, до тада њему непознат.

Увијек се сјећао тога првог пољупца, који му је изненада поклонила, који није био ни стравствен ни ватрен, ни жвалав ни балав, него као кад мајка своје дијете пољуби у тјеме главе док  га држи на прсима, од којега му је сваки мишић затреперио срце најјаче закуцало, који му је открио сву њену чедност и невиност непокварене душе, који је у небо винуо скривену љепоту једне младости, којој су сигурност и самоувјереност давале њене физичке и духовне одлике које је посједовала. Иако млада добро је знала да је физчка привлачност битна, али она неће одржати везу без добрих карактерних квалитета и једног и другог партнера у њој. Обоје су научили да они нијесу никакав пар, него партнери који се узајамно поштују и допуњавају у свакој ситуацији и на сваком мјесту.

Невјероватно, али најљепши и најузбудљивији дио везе је онај док ослушкујеш, очекујеш, патиш  и питаш се, како даље, какве тајне она носи, како продријети у њене мисли, мисли ли што и ти, а кад каже: Волим те!, постанеш срећан, али ти се учини да са тим нестају све тајне, а живот без тајних је празан и неинтересантан. У тајнама се крије оно најљепше

„Љубав је ваљда једина ствар на свијету коју не треба објашњавати ни тражити јој разлог.“

Меша Селимовић

Она је вјечита инспирација пјесника, главна тема најљепших прича, које су писане од постанка писмености, па ми се чини да су све могуће ријечи потрошене и шта год да кажем на тему љубави нема ништа што већ неко није рекао прије мене. Доживљај љубави се кроз вријеме мијењао, а и свака особа је не доживљава на исти начин, па и данас они емотивно незрели под појмом љубави подразумијевају само оно што се одвија у спаваћој соби између двије особе, без емоционалног фактора пропраћено тренутном страсти, слично као са слијепом заљубљености, гдје је емоционални однос нереалан, па се величају физичке и моралне вриједности особе у коју се заљубљено. Ни једно ни друго није утемељено на реалној и правој љубави, која подразумијева поштовање другог, онаквог какав он стварно јесте, а не поштовање идеала који смо му наметнули као у случају заљубљености, када у пожуди и својим фантазијама идеализујемо особу. Љубав је промишљен, поштен, људски однос са стварном особом, онаквом каква она јесте са свим њеним реалним врлинама и манама.

Док је сједио на тераси изнајмљеног стана, једног дана у предвечерје, запазио је витку бринету како усправна пролази улицом.

Свагдашње мушко питање:

 – Ко ли је ова? Добраа!

Пратио је погледом све док му видик није заклонила висока кућа, на углу. Сљедећих неколико дана је у предвечерје, када су млади ишли према граду, редовно уз читање неке књиге, пио кафу на тераси очекујући да ће поново наићи. И наишла је. Сама.

– Иде ли на састанак с’ момком?-питао се.

Пошао је за њом. Док је журним кораком пристизао, анализирао је и студирао њено витко тијело до најситнијх детаља, па јој се као случајно придружио и започео некакав неформални разговор, а она иако га је заносно погледала, остала је равнодушна и хладна, и веома културно одговарала на питања.

Иако тога није био свјестан, десио се дан када је срео прву, праву и вјечиту љубав. Дјевојку која му је преокренула живот, иако је тада мисло, онако кратко ћу као и са сваком, али се она није дала. Елегантна, продуховљена, паметна и равнодушна, иако је њено срце говорило мало другачије, на првом виђењу му је рекла да не мисли да је посебан, и да се не труди. Није му са баш тако дешавало да га нека дјевојка тако самоувјерено одбије. Да ли му је прорадила сујета или радозналост, или му се допала та њена самоувјереност ни он није знао. Нешто је још јаче покренуло његову заинтересованост, па није одмах одустао. На крају је пристала, ето ако већ толико инсистира могу сјести да попију кафу. Док су сјеђели све је говорило да ту не постоје никакви наговјештаји за озбиљну везу. Ипак на крају је пао договор да могу бити пријатељи и могу се још који пут видјети. Што је она више глумила или је стварно била равнодушна, онако суптилна, а опет некако јака и надмоћна, пуна самопоуздања све више је побуђивала његову пажњу и интересовање.

У њему се нешто дешавало, није је упоређивао са предходним, а то је раније сваки пут чинио, па и кад би хтио није је могао упоредити ни са једном.

Пред њим је неизвјесност. Креће у игру освајања. Препушта се предивном осјећању. Цио свијет се око ње завртио. У њеном чаробном гласу и лијепом стасу, осјећа магичну моћ. Све је упућивало на чедност, здравље и младост. То је додатно појачавало његову несигурност. Хватао га је страх пред неизвјесношћу онога што му озарује душу, у чему је тада једино видио смисао живота, што га је подизало до највиших висина и у исти мах спуштало до самога дна, толико доље да би одмах клекнуо и спустио чело на њена стопала. Тешко је одољети таквом савршенству, пред само једним питањем, да ли је можда, већ срећна са неким другим. Али, кад он крене не одбија ју га лако, а ево га, данас себе види некако смушеног и некако несигурног.

Није да јој се није допадао, али она је била сигурна, самопоуздана дјевојка, свјесна да привлачи пажњу мушкараца, па нема потребе журити и непромишљенос улијетати у везу. Вагала је разлоге колико је ризик љубави према другој особи вриједан угрожавања њеног интегритета, ако он не заслужи њену љубав. Знала је да ће стрпљење, иако помало горко и тешко на крају донијети слатке плодове, јер ако одмах на почетку докучи све тајне, истопиће се тај жар у њему, неће остати ништа за маштање и жудњу.

Сваки пут када је одлазила живот му је са собом односила, остављала га да чека, да се бори са мислима, да пати, да се новоме састанку нада, да поред прозора стоји и гледа, када ће поново улицом проћи, хоће ли се окренути и главу подићи да га још једном тужног види. Занесен, горио је од заљубљености, тонуо у мисли, љубио је у машти, са расутом косом по раменима, час у бијелој вјенчаници, час у сну у розе провидној спаваћици, у кревету у чврстом загрљају и таман кад  јој откопчава прво дугме на блузи она се измакне истопи и нестане из његова загрљаја, а онда се пробуди, пребира прстима по мекој постељи, збуњен гледа по соби а ње нема. Нема никога. Он сам. Онда устане узме оловку и папир, иако зна да је о љубави тешко писати, тамо је све обојено свјетлошћу живота, па се више пише срцем него мозгом, ту осјећања избијају из дубине душе, човјек се преда уживању из снова и замишља и осјећа, а најмање мисли, али ипак записа:

 

Мене срце не вара пуна си ватре и жара.

Дах што вјетар носи, мирис је у твојој коси

Носим те преко  прага, а ти мила и драга.

 

Иако је ту није било, осјећао је мирис њеног тијела и парфема, замишљао је њен дах на своме лицу, усне на својим, руку у руци, прсте у коси и своје како пролазе и полагано клизе кроз праменове њене бујне… Замишљао је…, тонуо и потпуно се предавао мислима својим које су из њега извлачиле и последњи атом снаге. Упоређивао је са вилом, са мјесецом, па са стаблом јабуке, коју је у башти гледао кроз прозорско окно, са пуно крупних зрелих плодова, које треба убрати прије других, покушавајући да продре у дубину њене душе, као што корјен овога стабла продире у дубину земље, трагајући за соковима живота који траје и траје.

Тишина у његовој скромној  полуосвијетљеној соби, није могла да умири ноћ и уведе га у безбрижан сан, па је са старог грамофона одјекивала гласна музика, којом је лијечио тјескобу и убијао самоћу. Одзвањли су Арсенови стихови:

 

”Не дај се младости моја, недај се Инес…

–Ево ме устајем тек да окренем плочу…”

 

И баш као у стиховима више пута је устајао да окрене плочу, па онда Ђорђе:

 

„Боље да те никад нисам видео

ни пожелео ја.

Боље да сам и животом платио

кад те угледах ја.“

 

У размишљању и звуцима музике јављао му се глас јучерашњег договора, да се неколико дана не виђају, наводно, нека се утисци мало слегну, па је у тренутку заноса и нестрпљења и ове ноћи, поново посегнуо за оловком и папиром, и почео писати. Окретао је и обртао ријечи, није он пјесник и никада није писао стихове, а посебно сада се не може концетрисати, када осјећа толики терет у глави, па је записао, једино што му је у томе тренутку пало на памет:

 

Оно од јуче ништа се не важи.

Тражим тебе по мирису трава,

као јелен кошуту што тражи.

 

Мој живот креће изнова,

Друге више не постоје.

Даљина си моја из снова,

Гола истина љубави моје.

 

Чедна си као дјевице прије.

Недирнута зелена оаза,

по којој нико вршљао није.

 

У ранијим везама је био брз. Било му је свеједно шта оне мисле и шта ће рећи а сада је стално промишљен, трудећи се да јој не буде превише напоран. Осјећао је да би сада она могла отићи као што је он раније одлазио, а мора је задржати. Заљубљен човјек слабо контролише своје мисли, а он је пазио да не буде нападан да је не повриједи неконтролисаним понашањен, тек толико јој је давао до знања да је она центар његовог свијета.

Неочекивано је почео схватати да се срце даје само једној жени и не изиграва „донжуан,“ а на крају испадне ,кретен.’ У њему је умјесто слијепе заљубљености полако клијала љубав која је конструктивно утицала на његову свијест. Почео је показивати оно најбоље што у њему постоји. Испуњавао га је осјећај  невјероватне и неописиве енергије који је упоређивао са слободним летом орла у небеским висинама, а то му је све више уливало сигурност и повјерење, па није у њој тражио своју идеалну слику, него је почео истински вољети. Разговори у којима су налазили доста заједничког су постајали све озбиљнији. Осјећао је да и он њу све више привлачи, али она стално оставља простора за неизвјесност, како би сачувала и задржала нешто од љепоте чекања и заљубљености, да би он уз њу растао и сазријевао до пуног савршенства а не да буду ни он ни она искориштени, него да своју љубав дијеле цијелог живота.

Како је вријеме одмицало луда заљубљеност је јењавала, а љубав је расла. Излазио је из зачараног круга слијепе заљубљености, која је била без икаквих критеријума. Његова осјећања нијесу више била везана за страст. Почео се препуштати предивном осјећању праве истинске љубави, затварајући врата својим идеализованим, нереалним фантазијама. Оголила га је. Скинула све његове маске. Открила му је његове скривене свјетове. Непримјетно, али сигурно је постајао оно што стварно јесте, а не оно што је до тада мислио да је. Научила га је да схвати да није овца, чијим тијелом се хране гладне вучице, него мушкарац који ће себе поклонити само њој, коју воли и која га воли.

Емотивно и духовно су почели да се допуњавају и хране. Све више су осјећали блискост, која се из дана у дан повећавала и почели су се препознавати у неким заједничким интересима, у нечему што производи склад и хармонију и што отвара врата могућности складном, интезивним животу. Из дана у дан у њима је јачала нека заједничка снага, која је све више будила вјеру и обећавала да би могли бити заједно, па су почели отворено разговарати. Сложили су се да једноме пару сама заљубљеност не може донијети вјечиту срећу без разумијевања и потпуног укључења мозга, а не само срца.

Све више га је привлачила снага њене личности, схватио је да с њом није лако, није она тип безличне и понизне жене, него она која је знала да поред себе мора имати јаког мушкарца, партнера а не пасивног и послушног папучара, наводног романтика, који би играо око ње и удовољавао све што јој падне на памет. Њему је свако чекање значило тугу, и уједно радост да ће се појавити, и стрепњу да се не предомисли. Гледање на сат сваке секунде, која је прелазила у бесконачност, а она је можда намјерно каснила пар минута да кроз његово стрпљење преиспита, да ли је стварно заљубљен.

У сами сутон, са првим појављивањем свјетиљки доље у граду и првих звијезда на небеском хоризонту, након скоро два мјесеца послије само држања за руке и једног јачег, некако другачијег стиска, на пустој цести, на брдашцу  према мотелу, ненадано је подигла чело, погледала га у очи и у њима видјела карактеристике које упућују на мужевност, снагу, здравље, неодољиву чежњу и патњу заљубљеног мушкарца којему љубав није узвраћена. Неочекивано се подигла на прсте, подигла кукове и рамена, протегла врат и уснама дотакла његов образ. Пао је пољубац. Пред тијем сјајем у очима, остао је нијем и чудно збуњен, спутан да било шта каже, а она је неуобичајено спустила глас и тихо прошапутала:

– Драг си ми!

Пробудила су се у њој сва она осјећања која је пригушивала а она су лагано, све више нарастала и сазријевала. И он је њу испитивачки погледао право у очи боје кестена, и њене обрве су се још више подигле, зенице још јаче прошириле и засијале, у њима је видио исконску искру љубави, која га је опијала, док су јој се мекане усне развлачиле у широки осмјех иза којега су се појавили упечатљиво бијели зуби. И она је у његовим видјела све што му је до тада још увијек било у срцу скривено. Осјетили су да су њихове очи упрте једне у друге, најљепша слика њиховог духовног свијета. Смјешак. Бљесак у очима. Стигао је тренутак, пољубио је и он њу њежно у врх тјемена, па у врх носа.

То је тренутак који је промијенио све у његовом животу, тренутак када су се његови снови и маштања почели претварати у стварност, али и тренутак нестанка слијепе заљубљености и почетак праве љубави.

Више ништа неће бити исто као на почетку. Нестала је сва она дотадашња несигурност. Рађало се повјерење. У њему се почела будити свијест да се љубав само не узима, него се мора и давати. У њој мораш поштовати и бити максимално одговоран. Према себи и партнеру се односити са поштовањем. Нагло се преобразио, не зато што је тако желио и не са никаквом посебном намјером него једноставно се десило. У њему је сазријевао живот. Осјећао је да постаје испуњен радошћу, животом и енергијом која је расла упоредо са љубави. Она је била темељ његових осјећања, подлога на којој су расле његове емоцијеима и некако другчији однос према себи и према другима. Сам је примјећивао да на њу гледа са више поштовања. Мијењала се његова слика у погледу на цио женски род. Она је својим ставом у њему пробудила здраве емоције и озарила његову личност, на неки другачији начин, до тада њему непознат.

Увијек се сјећао тога првог пољупца, који му је изненада поклонила, који није био ни стравствен ни ватрен, ни жвалав ни балав, него као кад мајка своје дијете пољуби у тјеме главе док  га држи на прсима, од којега му је сваки мишић затреперио срце најјаче закуцало, који му је открио сву њену чедност и невиност непокварене душе, који је у небо винуо скривену љепоту једне младости, којој су сигурност и самоувјереност давале њене физичке и духовне одлике које је посједовала. Иако млада добро је знала да је физчка привлачност битна, али она неће одржати везу без добрих карактерних квалитета и једног и другог партнера у њој. Обоје су научили да они нијесу никакав пар, него партнери који се узајамно поштују и допуњавају у свакој ситуацији и на сваком мјесту.

Невјероватно, али најљепши и најузбудљивији дио везе је онај док ослушкујеш, очекујеш, патиш и питаш се, како даље, какве тајне она носи, како продријети у њене мисли, мисли ли што и ти, а кад каже: Волим те!, постанеш срећан, али ти се учини да са тим нестају све тајне, а живот без тајних је празан и неинтересантан. У тајнама се крије оно најљепше од живота, зато сви тежимо да допремо до тајни, а кад их дохватимо оне нијесу више тајне, зато не прелазимо неприпремљени универзум, не идемо у неки други нама непознати свијет, док овај добро не испитамо и не упознамо. Тајна гони на истраживање карактерних особина и осјећања вољене особе, њених идеја и амбиција, а продирањем у тај свијет тајни, откривамо и своје тајне, схватамо да смо и сами једна велика тајна, постајемо свјестани себе и својих и партнерових потреба. Откривање моралних, суптилних тајни, води ка препознавању особина, на којима се рађа љубав, изграђује и учвршћује здрава и зрела веза, у којој ћеш бити вољен, имати повјерење, сигурност и у којој никада нећеш заборавити на одговорност и реалан живот који те чека по повратку из маште и снова заљубљености.

Зато не жури да одмах докучиш све тајне.

Полако!

linija-postТекст је објављен на порталуAvlija.me:ПОГЛЕДАЈlinija-post

 

Facebook komentari

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *