Вучји пир

Била су то тешка времена, тачно на половини прошлог вијека, у јануару 1950. године, непосредно послије Другог свјетског рата, када је земља разорена, а народ осиромашио. У вријеме рата и сточни фонд, од којега се тада углавном живјело, је страдао, јер је од народа отимла свакоја војска која је наилазила, а послије се радило бесплатно на обнови земље. Власт је говорила добровољни, а народ принудни рад.  Причало се о једнакости живота и благостању које са Комунизмом долази, треба се само мало стрпјети и стегнути каиш, а каиш су као и увијек имали само они, који су га себи сваки дан попуштали, а гладна сиротиња оголила и обосила није имала ни обичну везицу од пређе да се стегне око паса, који је бивао све тањи.  Добијало се нешто хране на “тачкице,” што значи мрвице на кашичици. Богат је био ко је имао једну кравицу или неколике овце, а многи су држали туђу на кесим.

***

Пробудио ме мајчин глас:

– Ко је ноћас по овоме кијамету, кроз оволики снијег проша’ испред куће? Пртина избија из Шљемена, рекла је оцу, који је још био у кревету.

Док је отац устајао, погледао сам према невеликом прозору, кроз који је мајка гледала, а који је због дебелих зидова старе куће и снијега што је нападао са спољашње стране уза стакло изгледао још

мањи. За тај прозор смо говорили “доњи прозор”, а онај други, који је био на јединој великој соби у кући, која је била смјештена изнад избе, до оџаклије “горњи”. Зашто доњи и горњи ни сада не знам када су били у истој равни и потпуно једнаки, као и онај трећи који је био на оџаклији, према огњишту, за који не памтим да је икада био застакљен. Овај прозор кроз који је мајка гледала био је уствари средњи прозор на кући.

Из тога тренутка се не сјећам мајчиног лика, само њене силуте која се помицала, лијево десно, према сивилу снијежног зимског јутра и стално се питала:

– Шта ово може бити?

Ни очева лика се не сјећам, више се сјећам његових покрета. Сјећам се да је као и увијек био прибран и смиривао је мајку.  Кроз горњи прозор сам видио огромну крушку дивљаку. Гране јој се бијаху савиле под теретом снијега који је нападао ноћу. Хтио сам да устанем, да бих ишао ван да и ја провјерим, шта је то забринуло мајку и оца, али ми они не дадоше.

– Лези! ‘Ладно је.  Сад ћемо се вратити!

Чим су изашли, ја сам устао. Знао сам да се десило нешто необично, али не сјећам се да ме је било страх, могуће је због осјећаја сигурности у присуству родитеља. Како сам успио да кроз прозор видим ту пртину, не сјећам се, али се ње баш добро сјећам, као да је сада гледам.Морао сам привући столици или ко зна шта, јер другачије не бих кроз повисоки прозор могао видјети снијег, који је нападао у току ноћи. Вјероватно је то први као памук мекани и бијели снијег који сам запамтио и пртина од вучјег трага у њему. Сад ми је јасно да је то био онај недовољно влажан снијег да би се сљепљивао, нити довољно сув да би га вјетар разносио. Не знам како ми одлично у глави стоји та слика од прије шездесетпет година, када сам имао мало више од три: Снијег. Пртина. Зид. Трап за кртолу, у зиду. Шљивик под снијегом. Торина. Стабло велике крушке и њене под снијегом савијене гране. Све се слило у магловито бјеличасто сивило, облачног зимског јутра.

Видокруг од педесетак метара је по сјећању граница до које сам све видео, иако сам касније сазнао да се одатле могло много даље видјети, а тада од тога ништа даље нијесам видео. Да ли је стварно било магле или неке таме која ми је скраћивала видно поље, или сам тако мали примјећивао само оно што ми је близу ни данас не знам.

Ипак је у моме памћењу најупечатљивија остала  пртина у снијегу, која се губила одмах ту испод зида, уз који су се пеле камене степенице  до поплочане терасе преко које се улазило  право у оџаклију, код огњишта, а одатле у велику собу.

Иако сам знао да се нешто необично десило, можда и страшно, ја сам са уживањем гледао кроз прозор, све док ме није ухватила хладноћа, па сам се сам врати и покрио вуненом поњавом која је била рукотворина бабе Јелице, мајчине мајке. Нијесам поново заспао. Чекао сам да се врате. У томе чекању и размишњу ону хладноћу од малоприје је замјењивао неки чудни осјећај који се полако увлачио под кожу. Ни данас не знам је ли то био срах или нешто друго. Углавном једва сам чекао да се врате. Био сам већ у неком полусну кад ме раздрмао очев глас

– Смири се! Штета, штета! Сад не можемо ништа поправити!

Отварају вањска врата, тресу снијег с` обуће. Отац улази први у собу. Шути као заливен. Сједа у трножну столовачу. Мајка за њим. Хуче. Пуне јој очи суза. Ја се подигао, сједим и гледам, час једно, час друго. Гледају и они мене. Мајка кријући брише сузе. Отац са` астала узима дуванску кутију и у некакав папир мота цигару, нијесам сигуран да је у онај који је намијењен за то. Када је сави језиком пређе преко руба папира да би је залијепио, па узе кремен, стави на њега мало усјеке, па неколико пута огњилом удари по кремену из којега на све стране почеше сијевати искре. Упали се труд. Из њега се изви лијепи танки прамичак бијелог дима од којег се по соби рашири неки посебан мирис, којега бих и сада волио осјетити. Упаљени труд принесе оној цигари, коју држаше у устима, па је њиме упали и дубоко повуче дим, а онда га врати, лијепо сам видио, кроз нос. Умјесто онога танког бјеличастог дима са труда, испред очевог лица се створи облак дима, сивог и тамног као јутрошње јутро, а умјесто божанског мириса дима са труда, собом се рашири неугодни од оног папира и лошег дувана који је љетос растао у Дувањишту, добро сакривен од милиције у Борима испод Качине. Иако је то нека рупа од двадесетак квадрата, знам да се стално бојао да тај дуван може неко видјети и дојавити милицији на Трибјелу, па ми је љетос говорио:

– Не причај никоме за ово, ако ко сазна, мене ће милиција у затвор повести.

Иако сам био мали, ћутао сам, јер сам се бојао да ћу остати без оца, и чудио се зашто се тако лијепа, тада сам мислио трава, великих свијетлозелених листова мора крити од милиције. Када сам јој тога суморног зимског јутра чуо онај тешки опори мирис, као да ми је све постало јасно. Мислим да сам, баш тога јутра, замрзио цигарете и да их и данас једнако мрзим. Отац упаљени труд додаде мајци, која већ бијаше спремила шпорет, да с’ њиме унутра потпали ситна дрва. Не  причају ништа, само ми отац рече

– Лези још, док се соба загрије, а, и рано је да се дижеш.

И настави пушити. Ватра поче да пуцкета у „босанцу“ тако су звали шпорет подигнут на четири ноге, који је имао само велико ложиште, с два кола и пећницу. Мајка сједи поред њега и уздише, питајући оца.

– Није ми јасно како су могли прегристи онолико дебеле и суве гране, онако набијеног плота и то не на једноме, него на три мјеста?

– А, Како? Звијери су то! Добро су гладни били. Јеси ли виђела, колико су од тринаест оваца појели? Било је шест-седам, вукова. Јеси ли виђела, по снијегу се може оцијенити, три су радили а остали су стајали иза и чекали? Могуће је да су се мијењали. Ко ће знати вучју ћуд. Видиш ли да су то паметне животиње. Док су ишли према савардаку, ниђе се не види да су од њих толико два ишли један поред другога, него стопу у стопу један за другим. Сви су пратили првога. Људи не би могли тако прецизно пратити један другог у стопу, а кад су стигли код савардака и осјетили да су унутра овце одмах су се распоредили и почели радити.

Отац сазу опанке, што их је мајка правила од осушене волујске коже и опуте искројене од суве овчје, па преко вунених чарапа обу и вунене гете, које су ишле од чљанака, преко чарапа и сукненије гаћа, и штитиле ноге до кољена. Спреми се и оде, да каже брату шта се догодило, а ја одмах устадох и почех запиткивати мајку. Причала је она са мном као да сам велики. Мислим да јој је то чинило олакшање, да се бар некоме може изјадати.

– Сине Ово је велика мука наша, али што ћемо, нека сте ви здраво снаћи ћемо се некако.

Како је мајка причала моја радозналост је расла па сам постављао нова и нова питања: Колико је било вукова? Колики су вукови? Колико је било оваца?

–Пуно их је било. Било је великих, они су као највећи пси, а види се да је било и мањих. Можда их је било мало мање него оваца, а оваца је било тринаест. Дванаесет оваца, свака је требала да се ојагњи за мјесец и по дана и велики ован, не знам како су га с’ роговима могли извући кроз оне рупе.

Мајка је причала тихим гласом више за себе:

– Ето за трен нам пропаде мука и остадосмо без ништа. Таман смо почели да се кућимо и да  имамо нешто своје, али кад се не да.

Дођоше стриц и отац. Знам да сам већ био устао и обукао се. Хоћу и ја са њима да видим шта се то страшно догодило, али ми не дају. Кажу:

-Касније ћеш, кад мало отопли. Не знам да ли сам био тужан, због тога што сам видио тужне родитеље или због тога што ми не дају да видим то нешто, што се не догађа свакоме нити сваки дан. Као да сам и тада знао да то могу само једном у животу видјети и више никада. Вјероватно се зато и не сјећам мојега брата, који је тек био рођен. Три године је млађи од мене. Можда Је био у колијевци. Не сјећам се ни лика родитеља и стрица из тога дана. Сада се питам како се из тога времена не сјећам ликова, мени драгих особа, бар мајке и оца, а сјећам се њиховог разговора, њихових фигура и неких покрета и радњи. Вјероватно због тога што је цијела моја пажња била усмјерена на главни догађај, заправо и једини догађај којега се добро сјећам из најранијег дјетињства, догађаја који најдаље досеже у моју прошлост, догађаја за који су ми када сам одрастао говорили, није могуће да се тако сјећаш свих детаља, био си исувише мали.

Знам да је цијели тај дан био некако хладан и суморан. Чини ми се да је било све једнобојно, али не бијело него некако сиво. Не сјећам се када су ме повели, вјероватно на моје велико инсистирање, само се одлично сјећам да сам се одједном, уз некога од родитеља и стрица или можда све троје, нашао на стијени поред крова савардака, тачно ту гдје су вукови учепали снијег, који су чекали док њихове вође обаве посао и припреме терен да сви улете и подаве жртве. Гледао сам у оне три рупе које су зјапиле у крову, што су их звијери направиле. Са стијене су се само пропели уз сламени кров и почели гризти. Три рупе у крову су као метром мјерене биле једнако удаљене једна од друге, на потпуно истој висини И једнаке ширине. Прво су расчупали сламу, па су глодали суве дебеле гране којма је кров испод сламе био исплетен, на њима су се јасно видјеле рупе од вучјих зуба. Да би направили кружни отвор, промјера око пола метра, морали су прегристи више сувих, од кости тврђих шавница. Из садашње перспективе чини ми се да је то изгледало као неком тупом шегом тестерисано.

За моје родитеље је то била незаборавна мука, за мене незаборвни доживљај. То је можда први велики, значајни догађај који се десио у моме животу, зато ми је остао урезан у вјечитом памћењу. Данас као тужна успомена. Тада као посебан доживљај. Стално су ми причали да се вук плаши човјека. Питао сам се, како. Па ево синоћ су прошли на метар испред врата наше куће и на двадесетак метара даље подавили све овце које су биле на једном мјесту. Да их је било још, не би ни једну једину оставили живу. А зашто? Када нијесу ни ове појели што су их подавили, као да сам се питао, или можда и јесам питао оца.

Ниједна није заклана у штали, ниједна близу. Све су биле мртве у крвавом снијегу далеко стотињак метара од оних рупа у крову и само двије на једном мјесту, а остале разбацане на све стране. Не сјећам се да ли ме је око врата носио отац лии стриц, а чини ми се стриц,  док су разгледали лешине у снијегу, по којима је колико с сјећам пало само мало снијега, тек толико да се једва примјећивао. Неке су, видио сам, само задављене испод грла, неке раскомадане. Ован је био најдаље, само заклан. Иако је мртав лежао на леђима изгледао ми је страшно са великим усуканим роговима који су избијали из крвавог снијега, као и страшно руно умрљано крвљу, што је одавало слику велике снаге и моћи, па сам дуго мислио. „Како је могуће да је вук јачи од овако страшног ована?“vucji-pir-ovan

Не сјећам се да ли сам оца питао да ми нешто објасни. Више о томе сада имам претпоставку, него сјећање. Знам да сам тада по први пут почео схватати да у природи постоје двије важне ствари и њихове супротности: на спрам живота стоји смрт, а добру је супротстављено зло. Вук је, мислио сам, бесмртник, који доноси смрт и зло. Овце су мирне благородне животиње, које страдају ни криве ни дужене.

– Све су их поклали. Неке су само заклали испод грла и нијесу их јели, сјећам се тих ријечи, – то раде, да поновно дођу, када огладне, а доћи ће сигурно, наћераће их зима, немају сад хране, брзо ће огладњети. Довече ћемо ставити отров у ове лешине, дако се који отрује.

Знам да се прекодана мајка трудила, сакрити тугу, а сјећам се да јој је било врло тешко. Сада могу само замислити како је било мојим родитељима. Колико су они били храбри, како су то подносили трудећи се да ме не уплаше. Мислим само тим тадашњим држањем да су ми показали да ћу у животу наилазити на различите препреке и незгоде с којима ћу се морати борити. Вјерујем да сам тада почео схваћати да се човјек никада не треба никавом злу предати. Знам да су се тада тек почели кућити и стварати породицу, а те овце су им биле све материјално богатство и можда двије краве и два вола од којих је требало када се продају паре подијелити са стрицем, јер су се отац и стриц непосредно прије тога подијелили. Отац није радио. Није се имало гдје ни зарадити. Такво је вријеме било. То тешко, послијератно. С братом је подијелио и то мало покретне сиромаштине што су имали. И ето када су се надали да је кренуло, десет оваца, за мјесец дана десеторо јагњади, кренуће, а оно за трен оде све богатство.

Отац и стриц су, рекоше, ставили ампуле отрови у месо оваца, да убију вукове. Значи није ни вук бесмртан. Чини ми се да сам тада почео схваћати да су закони природе сурови. Све се бори за опстанак. Једнако човјек, вук, несретна овца, можда и она травка коју она пасе. Свак је свакоме непријатељ само због опстанка. Све ме то збуњивало. Већ сам осјећао да ништа једно без другога не може опсатати, а свако свакога уништава ради свога опстанка.

Поново сам навечер, док сам сједио на очевом кољену, поред распаљеног шпорета, док је мајка према свјетлости петрољке спремала неку вечеру, радознало питао, као и током дана зашто је то тако да се свак боји свакога.

–Бог, То све уређује. Бог стоји изнад свега, уграбила је мајка објаснити прије оца.

– Ма пушти жено. То је закон природе, сине. Против природе се не може. Њени закони се морају поштовати. Ко их не поштује зло ради. Да би постојао живот, у природи постоји ланац преживљавања. Да би опстало све што је живо мора да се храни. Све се бори за опстанак своје врсте. Ко је први, а ко посљедњи у томе ланцу, а можда нема првог ни последнјег, него све је један зачарани круг. Ја не знам, нијесам школован да бих ти то могао објаснити, када будеш ишао у школу, учићеш о томе, па додаде, полугласно, као за себе: ‘као да и они школовани знају божије и природне законе. А онда настави: Углавном све креће из земље и поново одлази у земљу, па према томе нема првог ни последњег. Знаш, без земље, воде и ваздуха не би било живота.

Знао сам што је земља и вода, а што је ваздух, питао сам.

–Ваздух се не види, то је као вјетар када дува, покушавао је отац да објасни, –то је ово што дишемо. Затвори уста и зачепи нос, па ћеш виђет да не можеш без ваздуха.

Одмах сам прихватио, стиснуо нос и уста и покушавао остати тако што дуже, док су ми се образи надимали као балончићи. То сам понављао више пута, све док је отац рекао.

– Доста је више.

Не знам кад сам заспао. Знам да сам се рано пробудио. Чим се разданило отац је изашао ван и брзо се вратио говорећи:

– Нема ништа! Питао сам се шта је то тражио. Тога сљедећега дана, послије вучјег пира, само се о томе разговарало у нашој кући. Долазили су рођаци комшије и пријатељи, као да се, говорила је мајка:

– Далеко било десила најцрња трагедија.

Трећег јутра, нијесам чуо када је отац изашао ван, али добро памтим, обрадовала ме вијест, коју је саопштио при уласку у кућу.

– Отровао се један, велики. Мора да је вођа чопора. Само је стигао до прве стрвине, чим је зграбио месо потрефио је на ампулу отрови. Остали, види се по снијегу су се разбјежали. Стигао је до Гувна и пао.

Отишао сам, не знам када и како на главицу одакле се види Гувно. То је једна мала ливадица испод високих липа, на којој се, пошто се добро поткоси трава, побијао стожер, а потом настирало жито и вршло са коњима. На самом крају, те ливадице прекривене, сјећам се, дебелим слојем бијелог  снијега, видио сам да лежи нешто, мени је личило на бреме сијена, с којим је отац раније хранио овце, којих ето, сада нема.

Поново се не сјећам ликова стричева и оца, само се сјећам вука, којега су носили двојица стричева, на неком дебелом колцу, који су му провукли између предњих и стражњих нога, пошто су их претходно везивали, ужетом, једну уз другу. Изгледао је застрашујуће, још више онако отегнут, с дугим бијелим очњацима, који су избијали из отворених чељусти, из којих су на снијегу пале двијетри капи крви.

Када одераше кожу нађоше најширу даску, сјекиром јој заоштрише врх, па кожу навукоше на њу.

– Да се суши, рекоше.

Прошло је вријеме, скинули су кожу с оне даске. Била је сува и укочена. Стриц је, на оџаклији, укуцао у греду чивију и њушку закачио на њу, а да би то урадио попео се на неку, мислим столицу, па и тако је реп додиривао земљани под.

Знам само да је та кожа једнога дана нестала из наше куће. Продали су је.

Много касније када сам одрастао сазнао сам из очеве приче и име човјека који је у Никшићу откупљивао коже дивљачи. Причаше отац: „Саит се задивио када смо кожу донијели. Много кожа је откупио и само је од ње била мало већа,  оногога вука што је усмртио неког човјека под Дурмитором

Да ли је тај несретни вук, који је био вођа чопора, па је губитком свога живота спасио младе вукове и своје потомство, могао надокнадити штету не знам. Сјећам се да су стари говорили: „И вуци сити и овце на броју.“

Рано сам прихватио истину, да се никада неће догодити да вуци буду сити и овце на броју. Свак се отима да преживи, па неко у тој отимачини мора страдати, а врло често и једни и други, али је ипак, дошло вријеме да живот на Земљи скоро потпуно зависи од човјека, па и његов опстанак на овој планети.linija-post

[1] Arenda, nadoknada-često visoka i neadekvatna.

[2] Prostorija za ognjište.

[3] Podrum ispod sobe

[4] stola

[5] Šporet koji je vjerovatno proizvođen negdje u Bosni

[6] Primitivna štala za stoku.

[7] Mjesto za vršenje žita.

[8] ekser

linija-post

Facebook komentari

3 Comments

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *