Оставе вас на тамном беспућу
Они врлине ваше не познају
О људској души ништа не знају
Осуде вас на вјечну самоћу
Чамио сам с вама у четири зида
Запомагали сте свакога минута
Објашњавао сам хиљадама пута
Никада вас нисам пуштао из вида
Гледао сам патње бол и муке
Проводећи с вама ноћи дуге
Све сам ваше проживио туге
Врло често кроз тужне јауке
Шездесет седам хиљада сати
Дању и ноћу се с вама мучио
Тако сам временом научио
Како дивна танана душа пати
На вашим цигарма сам горио
У диму из болова извученом
Патњом тананом намученом
Мислима својим сам вас бодрио
Ипак се на крају радост понови
На лицу мом и вашем смјешак
Иза нас је сваки тренутак тежак
Покреће се и враћа почетак нови
Заробљена у емоције суптилне
Звјездано небо душа је ваша
Заједничка била је судбина наша
За крај. Ја идем у друге даљине
