Често у сјећању субјективном зароним
Допливам мислима до куће прадједове
Пјесму јој пишем, сликам је и сузе роним
На њој су грађевине, савремене нове
Не повезане са њом граде се и ничу
А мени није свеједно, јер није исто
Те грађевине не памте прастару причу
Не миришу на моју младост и дјетињство
У кућама новим не дотиче ме ништа
Нема у њима чађавијех галерија
Нити ватре ни дима са топлог огњишта
На којој сам промрзле ручице грија
Све је то мени лијепо било, некада
Више нема верига ни врућег саџака
Ни уз огњиште камених пријеклада
Дим се не извија из старога оџака
Прихватио сам. Нема куће прадједове
Има, хвала Богу синова и унука
Добро је да се рађају и граде нове
Свакоме је кућа своја, мирна лука.
Често у сјећању субјективном зароним
Допливам мислима до куће прадједове
Пјесму јој пишем, сликам је и сузе роним
На њој су грађевине, савремене нове
Не повезане са њом граде се и ничу
А мени није свеједно, јер није исто
Те грађевине не памте прастару причу
Не миришу на моју младост и дјетињство
У кућама новим не дотиче ме ништа
Нема у њима чађавијех галерија
Нити ватре ни дима са топлог огњишта
На којој сам промрзле ручице грија
Све је то мени лијепо било, некада
Више нема верига ни врућег саџака
Ни уз огњиште камених пријеклада
Дим се не извија из старога оџака
Прихватио сам. Нема куће прадједове
Има, хвала Богу синова и унука
Добро је да се рађају и граде нове
Свакоме је кућа своја, мирна лука.
ПРИЈАТЕЉИ СУ ЗЛАТНА РИБИЦА У РУЦИ
У ОСВИТ ЗОРЕ