До тридесет и друге није мало,
Године момачке биле су дуге,
Пролазиле су кроз живот и друге,
Ни сјећање на њих није остало.
Осјећао сам да негђе постојиш,
Да одрасташ у мојим чекањима,
Пробуђена у мојим свитањима,
Да ме на једном уранку освојиш.
Зором се на небу гасе звијезде.
Само ријтеке такву моћ имају,
Кад сунце грије најјаче сијају,
У души се нечијој угнијезде.
Ти си окупирала срце моје.
На њему си у жену одрастала
И са мном градила сазвјежђе своје,
Од којег је нова свјетлост настала.
Око мене си космос направила.
Узела си ме са свога неба,
Љепотом и добротом освојила.
Ништа ми више од тога не треба.