09.07.1999.–09.07.2018
Јутрос си у освит зоре поранила,
чујем Те како шпорет отвараш,
распирујеш ватру да би планула,
па од њега до креденца тумараш.
Чујем и вјетар напољу фијуче.
Прилазиш, стављаш ми руку на чело:
-Јутрос је још хладније него јуче,
вријеме је мораш устати, чедо!
Не знам да ли си стварно овдје, или
ово, ja само полубудан сањам,
јер ми све некако полако чили,
па се у бунилу измичем и склањам.
Из сна си ми се нагло изгубила.
Тргох се, нестаде мирис погаче
и топлог доручка што си спремила,
а мени би тешко, па ми се плаче.
Одавно нијеси тако ранила.
Сад будан гледам по јутарњем сјају
и знам, што си ме рано пробудила.
Овдје нијеси. Можда си у рају.
Деветог јула у свитање зоре,
двадесет година како Те нема,
зато ме јутрос ове мисли море
и развлачи, Мајко!…туга нијема.