• Назив књиге: У МОМЕНТУ
  • Аутор: ВУКОСАВ ДЕЛИБАШИЋ
  • Жанр: Хаику и друге форме јапанске поезије
  • Тираж: 500
  • Број страница: 125
  • Коричење: ТВРДИ ПОВЕЗ
  • Цијена:
  • Издавачка кућа: НЕКАЗАНО, БАР
  • Штампа: ГРАФОКАРТОН, ПРИЈЕПОЉЕ
  • Предговор: ГОРАН РАДИЧЕВИЋ
  • Насловна фотографија: МИЛОРАД ДЕЛИБАШИЋ

 

Хаику поезија

Хаику је једна од најпознатијих врста јапанске поезије. Коначно дефинисана у 17. веку. Састоји се од три стиха који имају 17. слогова.

Хаику показује изузетно концентрисани момент природе, који је повезан с догађајима у људској унутрашњости. Први стих хаику идеално илуструје основну слику, атмосферу, осећаја или мисли.

Сматра се најкраћим обликом поезије на свету.

Извор: Википедија

 

~ Из књиге „У моменту“ ~
МОЈ МОМЕНАТ
(умјесто биографије)

 

Сад. Баш сад, у овом моменту, лутам сјенкама прошлости. Тражим се у темељима куће прађедовске. Тумарам зараслим стазама и заборављеним путевима. Завирујем у приче недопричане, у снове недосањане, у мисли заробљене у ријечима неизговореним. Пребирам по временским олујама, по динама мог пијеска, животу наслаганом, у зидовима озиданим жуљевитим рукама предака. Тражим се у књигама прочитаним. Али сва прошлост ђелимично сачувана у мојим реминисценцијама, коју у нечему проналазим сад, у овом моменту. Будућност је неизвјесна и недокучива, стварност је ово једино сад, које овога момента у оку заискри и сва чула усмјери ка датом тренутку, који се неће поновити никада, ама баш никада да га видим на исти начин како га сада видим. Не значи то да ја никада раније нијесам изговорио сад и да га нећу изговорити, али то није ово сад, које се може из ока на папир пресликати и сачувати, што значи сад је једно, једино и непоновљиво. Немам ја више времена дозвољавати другима да гуше мој моменат. Дошло је вријеме да почнем мислити по диктату сопствене душе. Можда се пронађем у књигама тек написаним. У овоме сад…у мом моменту.

опсесивност
завичајем је стална~
док човјек живи

Хаику по диктату сопствене душе

Хвала „ВИЈЕСТИМА“ на лијепом чланку и промоцији књиге „У МОМЕНТУ“

 

Никшићанин Вукосав Делибашић пише хаику поезију и, према оцјени критичара, то му иде од руке. Објавио је збирку „У моменту – хаику и друге форме јапанске поезије“

Никшићанин Вукосав Делибашић одлучио је да се „ухвати у коштац“ са писањем хаику поезије и према оцјени критичара то му добро иде од руке. Објавио је збирку „У моменту – хаику и друге форме јапанске поезије“, а на првом хаику конкурсу који је 2018. године објавио веб портал „Хорсе Ридер“ освојио је прво мјесто. Поменути конкурс привукао је како искусне писце, тако и оне млађе, а жири у саставу Соломон Њолф и Лилy Пут, оцијенио је да је Делибашић поезијом додирнуо „неке болне ствари у човјеку, маштања, као и сурову реалност“.

Збирка „У моменту“ поред хаику пјесама, садржи и друге јапанске форме – сењур, танка, седоку, орику и хаибун.

„Делибашић прати традицију старих хаиђина. Његова хаику поезија није мртви декор или филигранстски изглачан накит. Његови хаику су животни, реални, ововремени и остављају читаоцу мјеста за уметање својих мисли и свог виђења. Но, то није опонашање јапанских аутора већ прави горштачки доживљај природе и живота“, записао је у предговору Горан Радичевић.

Како је истакао, Делибашић „није пуно брусио свој доживљај“ већ га је понудио читаоцу да „сам нађе још неку идеју, могући наставак доживљаја, другим ријечима да и читалац постане аутор наставака или другачијих виђења хаику доживљаја“.

Књигу је издало Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника „Неказано“ из Бара, чији је Делибашић члан. Члан је и Удружења књижевника „Умјетнички хоризонти“ из Крагујеваца. У штампи је роман „У вртлогу времена“, а у припреми је и књига „Укус камена“.

„Хаику је комичан стих финог и незног израза, сличице, причице… Скоро сваки од тих стихова пјева, хвали, грли, милује природу… Пјесници хаикуа су сликари, они који сликају ријецима“, записао је Милош Црњански.
А Делибашић, који вјерује да је најкраћа пјесма на свијету, како многи називају хаику, поезија будућности и даље ће трагати по јапанској поезији, али и тренутку који би желио да овјековјечи.

„Немам ја више времена дозвољавати другима да гуше мој моменат. Дошло је вријеме да почнем мислити по диктату сопствене душе. Можда се пронађем у књигама тек написаним. У овоме сад… у мом моменту“, записао је Делибашић умјесто биографије.

                                                                                                  Награда

ЗА ОСВОЈЕНО ПРВО МЈЕСТО НА ПРВОМ ХАИКУ КОНКУРСУ

Одлука жирија:

На нама је био тежак задатак али смо успели да поред мора одличног хаикуа изаберемо нешто што верујемо да ће се свидети и Вама читаоцима. Било је ту двоумљења, непрестаног понављања и читања у недоглед па смо одлучили да прво место припадне господину Вукосаву Делибашићу који је својом поезијом додирнуо неке болне ствари у човеку, маштања, као и сурову реалност…

у маглини сна –
отац коси долове
а њега нема.

Чланови жирија:
Lilly Put, предсједник жирија 

Solomon Wolf, члан

                                                                                                Предговор:

 

Вјероватно нико од јапанских хаиђина у стара времена није могао слутити да ће се хаику писати у цијелом свијету. Та мала велика пјесма је одраз јапанског начина живота у којем нема пуно сувишних ствари. Тако је и њихова поезија а и проза ослобођена од широких дескрипција и бављења неважним који су тако чести у нашој и западњачкој књижевности.
Кад говоримо о јапанској хаику поезији морамо бити свјесни да то нијесу пјесме онакве каквим ми схватамо пјесму. Та традиционална поезија нема стихове и строфе, она се састоји од фраза.Сам хаику се састоји од двије фразе састављене у три линије од 5, 7, 5 слогова. Прва фраза је једна линија и најчешће је тема хаикуа. Друга фраза је од двије линије и сасвим је одвојена од прве а често и супростављена првој. Но та правила нијесу стриктна. Хаику може бути написан и као једна линија од седамнаест слогова ипак са двије фразе, а често се дешавало да прва фраза има двије линије а друга једну.
Постоји као што је Вукосав и изабрао за ову књигу више форми јапанске поезије. Он се највише позабави са три: хаикуом, сенрјуом и танкама али огледао се и у другим па чак имамо и неколико успјешних хаибуна. Није му било лако као што није лако ниједном нејапанцу. Морао је док пише да заборави све о класичној поезији, о интерпункцији, да ограничи употребу глагола. И да пређе ко зна колико километара јер хаику и остале форме традиционалне јапанске поезије и прозе се не пишу у кући. Стрпљиво је записивао своје доживљаје, своја виђења природе, своје доживљавање разних људских карактера. Има у његовим сенрјуима и танкама и погледа у прошлост. Све је то требало касније са тих белешки преписати, средити и преточити у прву његову хаику књигу. Кад сам га упознао прије пар година већ тада је имао у глави скицу те књиге. И успио је.
Вукосав Делибашић прати традицију старих хаиђина. Његова хаику поезија није мртви декор или филигрантски изглачан накит. Његови хаику су животни, реални, ововремени и остављају читаоцу мјеста за уметање својих мисли и свог виђења. Но то није опонашање јапанских аутора већ прави горштачки доживљај природе и живота. Наводећи читаоца да осјети наш балкански, често планински дах трајања доживљеног кроз читање и са нарацијом својственом његовом окружењу он често није ни сам свјестан оног што је зен у његовим ђелима. То ће открити читаоци јер ће виђети да није све написано у тим кратким поемама. Виђеће да има нешто, оно што не умију да објасне ипак знају шта је.
Вукосав није пуно брусио свој доживљај. Уобличио га је у хаику или друге поеме и понудио га читаоцу, таквог какав је, да он сам нађе још неку идеју, још неки могућ наставак доживљаја, другим ријечима да и читалац постане аутор наставака или другачијих виђења хаику доживљаја.
Мој савјет читаоцима ове књиге је да не посматрају ове поеме као класичну европску књижевност, већ да их читају отвореног ума не за оно написано већ за оно што није написано а јесте у написаном. Могу само да се захвалим Вукосаву Делибашићу што се осмјелио и написао ово ђело.

Горан Радичевић

 

~ Из књиге ~

Хаику и друге форме јапанске поезије:

 

у магли сна~

отац коси долове~

а њега нема

претече срндаћ

намјеру старог ловца~

бржи је живот

кроз густу шуму~

црна ноћ у очима

самог путника

подиже пушку~

пуцањ угаси свјетлост

у вучјем оку

немирно лишће

а вјетра ни у трагу~

причају јасике

око фењера

лептирице играју

последњи танго

kroz gustu šumu~

crna noć u očima

samog putnika

очи у очи

два бика се гледају

треба кренути

 

њима није до борбе

а руља их подстиче

 

 

НА ПУСТОЈ ПЛАЖИ

 

На пустој плажи, у октобру, посматрам небеског јахача, сунце које се приближава хоризонту. Небо црвено и море пурпурно у његовом правцу. Небеска боја мирује, а ова земаљска трепери површином воде. Напрасно заборавих боје сунца и мора. Из борова дође ненајављен, на први поглед, непријатан гост. Велики. Црн као ноћ. Погледа ме право у очи и леже мало даље од мене. Схватих да није зао. Сам је. Тражи друштво. Можда мисли да сам и ја као он усамљеник којега сваки бездушник гађа бубуљима у ребра. Тражи пријатеља. Треба са неким подијелити муку. Са неким ко ће га разумјети. Зовнух га. Приђе без двоуомљења. Помириса ми руку. Леже близу ногу.

испод Румије

вечерас се дружимо

пас~ море и ја.