Свака нова генерација учи из искуства својих претходника и усаглашава претходна са својим учењима. Тако се прилагођава новом начину вредновања живота, па зато се никако не смијемо потпуно ослободити тих претходних искустава, са којима се сретамо сваког дана, као што је неминовно да ће се наши потомци једнога дана срести са нашим искуствима, вјероватно са другачијим системом вриједности од онога на који смо навикли, који и сами кроз различита животна доба дјелимично коригујемо, црпећи оно корисно и одбацујући оно што знамо да није користило ни нашим претходницима. Извор моје инспирације из дјетињства су приче стараца окупљених око огњишта, наслоњених на полукружне наслоне дрвених троножастих столовача.
Он је ујак мојега оца, па сам га ословљавао са: -Ђеде. Рођен крајем деветнаестог, а умро седамдесетих двадесетог вијека. Знао је добро да се шали и лијепо прича. Зато је радо слушан док је приповиједао. Господин за оно вријеме. Увијек примјерено обучен. Избријан. Сређених штруцованих бркова. Свијетлоплавих очију из којих је и у старости зрачио здрав поглед, који је просто пробијао, пред којим је саговорник, понекад могао осјетити извјесну нелагоду. Нежења. Мало је о женама и својим авантурама причао, а други су причали да их је волио и да се зато није женио. Говораху: „Мато напунио осамдесет, а прав ка’ стријела.“ Други би рекли: „Ништа кад је оста’ сам.“ А он је говорио да су га у самоћу гурнуле неке несвакидашње околности и неприлике које су му се десиле у животу, за које је мислио да се никада паметну човјеку не могу десити. Ријетко је причао о своме животу. Када би проговорио у причи се осјећао сукоб супродстављених моралних принципа и борба између испољених и прикривених карактерних особина, које се јављају као борба између свијести и савјести због животне непријатности која му се десила у несвакидашњој, непланираној околности, мимо његове воље и зле намјере и гурнула га у магновење између свијета свјетлости и таме. Моралне норме и почињени гријех, кад ми се једном приликом отворио, откривали су ону добру, дубоко прикривену страну његове природе:
„Био ми је живот угрожен. Иако се не предајем, нијесам имао намјеру, па толико пута помислим; боље би било да је он мене убио. Жао ми је што су му ђеца остала сирочад. Убио сам ја себе више него њега. Од тада ја нијесам више оно што сам био прије. Цијелог живота се борим сам са собом, иако то не показујем. Не могу против себе. Морам сачувати дух и ум и нећу дозволити никоме да ме жали. Сачувао сам себе да не промијеним став према људима ни да они бјеже од мене. Док живим живјећу без страха.“
Као што је ред, посјетио сам га када сам дошао из војске. Имао је и тада око осамдесет. Дуго смо причали. Дијелио ми је неке веома занимљиве савјете, којима тада нијесам придавао посебни значај, а како је вријеме одмицало ја сам све више доживљавао њихову реалност. Кад се сјетим његове приче помислим да се сва филозофија заснива на знањима „сељака“, обичних људи из народа, а чини ми се да су животне околности још више изоштриле ум ђеда Мата.
Знао је да је свак ковач своје среће и да се на вријеме мора научити самоконтроли, односно да се контролише љутња, љубомора, сујета и завист:
–Немој друге кривити кад ти нешто не иде добро Неки људи пред сами собом траже оправдање за своје недаће, па криве друге иако знају да су они својим непромишљеним радом себе довели у безизлазну ситуацију.
Знао је да се човјек мора више посветити духовним него материјалним вриједностима:
– Неки мисле да су срећни када се наједу, па би и своју слободу дали да буду сити, а није срећа у томе, срећа је у разуму, данас можеш бити гладан, а сјутра сит или обратно. Мораш знати да ништа не траје вјечно. Можеш имати крилате коње и златне кочије, ако нијеси задовољан обичнијим стварима и ситницама, поново нећеш бити срећан, јер ти ни то не би донијело срећу, него би ти навирале све веће жеље, па ако не би успио да постигнеш то више што желиш, поново би био несрећан.
Знао је да велика материјална добра развлаче човјека, који им се потпуно преда и она га душевно осиромашују. Људи себе потроше на стијецање материјалних добара и кад све имају онда њих нестане. Задовољство и срећа више долазе изнутра него споља:
–Трпање пара је бесмислено. Мени је довољна једна кашика, нећу у исто вријеме са двије јести.
О животу оних који су навикли да живе лагодно у изобиљу:
–Знај, кад се спотакне на сламку, онај који лагодно живи и мисли да му ништа не фали, неће се моћи дићи без туђе помоћи. . Немој се ослањати ни на кога. Буди свој чо’јек.
Мени већ бијаху досадили ти његови савјети док не поче о женама, ја помислих биће интересатно, а он ме упозори да се чувам жена:
–Немој живот трошити на свакојаке жене. Ми мушкарци се правимо паметни, а немамо појма колико су жене паметније. Неће се ни грдна-(ружна) жена тако лако дозволити најзаводнијем мушкарцу, а најљепши момак спане на какву грдуљу и он сретан, мисли да је нешто постига’, а он сроза себе. Чувај се лаких жена.
О животу ми рече:
–Чувај живот! Схвати да је живот један. Нијеси га нашао успутно. Једном ти га је Бог дао. Не играј се с њим, него га чувај и добро води рачуна на чему га трошиш. Не дозвољавај свакоме да га уређује по његовој жељи… Ако ко може коме ногом у стопу не може у срећу. Несрећним су за њихове невоље, вазда криви други. Немој бити лаковјеран. Али ако ‘ћеш да будеш срећан мораш вјеровати, а моташ и знати, којиме. Колико год је добронамјерних, толико је и оних који не морају бити баш злонамјерни, али јесу користољубиви и спремни да на неки начин искористе друге. Јеси ли чуо за изреку: ‘не дозволи да те исти пас два пута уједе. Зато, бар никада не дозволи истим да те два пута преваре. Не мисли да ће се поправити онај ко једном превари, тебе или друге, свеједно. То му је постала навика. Душевна храна. Не може он без тога. Увлачи се људима у живот. Он искориштава и узнемирава.”
Поред мудрих савјета познат је био и по досјеткама из који се могло нешто и научити: Дошли без везе, Осолио ручак, Памет ка’ зид, Суочавање, Боље је ћутати, али и оних духовитих које је надограђивао и уређивао по своме да саговорника насмије, које су свакако биле више полуистина него истина, као напримјер: Бреме, Накомице, Штедња, Заслужан грађанин, Пријатељи, Диоба и ко зна чега се све није присјећао у своме бурном животу:
Дошли без везе
Продао бика неком трговцу из Никшића. Прошло два-три дана бик стигне на Пометеник. Очекивао је Мато, да ће за дан два доћи неко да га врати. Тек на кон мјесец дана дођу чобани овога трговца, али нијесу донијели везу, па траже Мату да им да нешто да завежу бика:
–Немам ништа. Како сте дошли без везе?
Није им хтио дати иако је имао. Они поново дођу након мјесец и по. Донијели везу и хоће да вежу бика. Мато им не даде:
–Морате платити пашарину и чобанију за два и по мјесеца.
–Немамо стари ни динара.
–Кад донесете гоните.
Четири мјесеца прошло од када је продао бика, а чува га и храни. Стигла јесен. Дође неки други трговац и Мато му продаде вола. Половину пара посла ономе првоме, а половин у остави себи.
Осолио ручак
Бијаше код Блага ђевојаке а ја млад, па велим, ајд’ да посједим мало и погледам коју. Стављен кота на вериге, кува се ручак. Мајка и шћер улазе и излазе из куће. Дође мајка и стави шаку соли у ручак. Мало касније, мајка изађе, а дође шћер, па и она убаци шаку соли., Ја мислим шта ово раде, а не причам ништа. У један ма’ изиђоше обје, те са ја придигни, па из оне ћасе кркни још једну шаку.
Памет као зид
Године 1963. стиже глас у наше село да је убијен Кенеди. Самораној баби Зорки засузиле очи:
–Е јадни Кенеза. Како ће му сад жена чамати сама?
Смије се осамдесетогодишњи ђед Мато, нежења, стари бећар и сеоски паметар:
–Мучи Зорка богати. Ти мислиш да ће носити црнину док је жива, ка’ ти што носиш за Петром. Више ти проли суза за њим но’ она. Јадна у ту Америку се воле само због своје гузице, па ће и она брзо наћи некога да је чеше.
–Шта рече Мато? припита га пуно млађи Петар.
Мато упирући кажипрстом у дебели камени зид:
–Слушај Петре! Лакше би овај зид пробио прстом но’ теби то објаснио.
Суочавање
Комшија налагао на Мата да је његова стока направила штету на туђој ливади, па дошао пољак да пресуди:
–Лаже она поган, није то моје живо, него његово.
–Смијеш ли се ти Мато, суочити с’ њим?
–Смијем! Но смије ли он сам са собом?
Боље је ћутати
Скупило се неколико људи, средњих година. Распричали се. Ђед Мато најстарији међу њима, увијек говорљив и радо слушан, ноћас ћути. У неко доба један што највише причаше, пита га:
–Мато, ништа не причаш?
–Слушам тебе.
–Причам добро. Аа?
–Причаш да не може боље, а боље је паметно ћутање, но аветно тртљање.
Надмудрио га
Мату умро рођак, па је обичај да се увече пресједи и предвори умрли. Пуна кућа народа, а ту је и постарија ђевојка из комшилука, која ради у граду. Шездесетих, прошлог вијека нијесу се још носиле сукње изнад кољена, посебно не по селима, а она дошла у краћу, па јој бљецнула пуна обла кољена испод ње. Примјетио он да му сестрћ сједи поред ње и превише јој се приближио док прича:
–Дођи сестрићу да ти нешто речем.
Изађоше иза листре. Неко је отприлике знао што га Мато зове, па оде да чује.
–Јеси ли ти сестрићу, доша’ да жалиш ујака, или да гледаш ономе пазаљу у кољена?
–Ујаче, ујаче! Покушава сестрић да објасни, а Мато не да. Кад је видио да не може доћи до ријечи, сестрић га прекину:
–Ма ујаче теби ништа није могло доћи по мени, а мени је све што ваља и што не ваља дошло по теби, а највише ово што не ваља.
-Е вала си и ти мене једном надмудрио.
Бреме
Лазо, брат му, није био непаметнији од Мата, али није имао прилику да то покаже, зато што се бавио чобанством, док је овај био „спољни момак“ и некако је стално био у Матовој сјенци. Временом му се деформисао неки вратни пршлен, па је главу држао повијено. Шалио се Мато и на његов рачун:
–Знаш ли зашто Лазо држи онако повијену главу?
–Вјертоватно има неко окоштавање кичме.
–Није то, но кад носи сијено с Пометеника, зачека га Обрен, а он држи бреме и прича с њим, па поред Војина исто, а ја и не слушам шта причају, само кажем: јес, јес, тако је, и пролазим.
Извор од варенике
Прилазим ја Благовој колиби, кад из ње кроза зит бије бијели извор. Тече ријека варенике. Прођем напријед, а он испред оборио жену, па је држи накомицама око врата забоденим у земљу. Копрца се она ка змија. Те ја ђовола ослободи. Кад у колибу имам шта виђети, он како се наљутио на шћери прврнуо полицу с карлицама пуним вареникеи.
Диоба
–Подијелио сам сестриће, ма вала добро да се ни једноме не крива.
–Како Мато?
–Лијепо. Једноме кота, другоме вериге. Једноме дрвеницу од самара, другоме стељу, па онда једноме попруге, другоме товарину. Једноме јарам, другоме рало…
–А што забога тако уради?
–Ето тако да никако немогу један без другога никакав поса опослити.
Домаћин од дома
–Долазе нам пријатељи, Ти си ноћас ујаче домаћин од дома.
–Чујејеш ја да будем домаћин, а немамо ракије у кућу, али ја сам се одмах снаша’. Знао сам да пријатељи нијесу дошли без ракије, па ја дадни знак да кроз прозор протуре ону њихову ракију, те их почастисмо.
Пјесма ђевојчка
Перо ти си заслужан чоек. Кад умреш треба те са’ранити на ону Високу главицу. Ондоле се виде сва Трепча, па кад се искупе ђевоје-чобанице, а знаш оне вазда наберу цвијећа, које ће се просипати по твоме гробу, а с њега ће јечати пјесма ђевојачка, која ће одлијегати у Његош, па у Киту и од Зле Горе се поново враћати до твога гроба. Сва Трепча ће ти завиђети мртву кад нијесу живу.
Стрпи се!
Истина је у времену. Истину треба чекати, а зато треба стрпљења. Кад прођу године и године, а понекед кад чојек умре покаже се ко је и шта био. Зато у животу треба доста стрпљења. Не каже се тек тако: „Стрпљен спашен.“ или „Вријеме је мајсторско решето.“ Док је жив чојек се стално бори са злом и добром које га окружује. То спољашње зло некад покрене и ,оно унутрашње сакривено у њему. Све ће доћи на своје мјесто. Полако. Стрпи се.
Мато је занимљиво приповиједао. Милина га је било слушати и кад је озбиљно причао и кад се шалио. Дана није ишао у школу, а тако је умио задржати пажњу саговорника, због лијепог и постепеног грађења слике људи, времена и догађаја, као да је прочитао све филосовске књиге овога свијета.
