За кога си?

Kad čovjek dođe u neke ozbiljne godine shvati da i nije predugo vrijeme između rođenja i smrti, pa makar živjeli sto godina, mi umjesto da ga iskoristimo i ulažemo u sve što će ga učiniti lijepim, mnogo toga vremena izgubimo na najgore moguće stvari, koje ne samo da su upropastile naše vrijeme, nego smo taj teret natovarili novim generacijama.

Кад човјек дође у неке озбиљне године схвати да и није предуго вријеме између рођења и смрти, па макар живјели сто година, ми умјесто да га искористимо и улажемо у све што ће га учинити лијепим, много тога времена изгубимо на најгоре могуће ствари, које не само да су упропастиле наше вријеме, него смо тај терет натоварили новим генерацијама.

– С ким си?

– Ја сам одавно сам са собом.

Одавно, сам са собом, са својом породицам, са здраворазунским људима, неострашћеним пријатељима, ни у вјери ни у политици, никада не правећи разлику које су вјере и нације и којој партији припадају,  и хвала Богу да их имам.

Чини ми се да се све догодило преко ноћи, а није него је планирано и припремано на свим странама. Појавили су се нови лидери, млади, средовјечни и понеки стари, сви у виду идола којима је народ слијепо вјеровао. Посебно високо су се котирали добри оратори, које је, послије вишедеценијске тишине и реферата написаних у истом стилу, народ слушао са усхићенњем и дивљењем на „храбрости“ коју су показивали, позивајући народ на одбрану својих права, и угрожености од оних других, сваки из својег „атара,“ кудећи Тита да је баш њих запоставио а да је онима другим дао много више права. На пустоловинама социјализма су оживјели националисти свих боја и рабе га, или куде по сопственој потреби, као и Бога, који се вратио са његовим одласком, које му се моле, више из политичких него из религијских разлога, а све за остваривање материјалне користи.

И у социјализму је било Бога у правим људима и он је у њима остао и послије деведесетих, а онима који нијесу знали за Њега, почели манипулисати народом уз помоћ религије који је навикао на мирно вријеме, када се свак ко је био вјерник молио Богу у својој богомољи и у својој кући, на свој начин онако како му налаже његова вјера, скрушено, спокојно и мирно, тако да не би сметао ономе другоме који се другачије у својој богомољи моли или клања, јер су мислили Бог или Аллах је један на небу, а људи су на земљи, иако му се за милост не молимо сви једнако. Деведесетих на простору бивше СФРЈ се преко ноћи вратио, не Бог, него мржња, национализам и неповјерење, које се временом претворило у нетрпељивост и сукоб. Чини се да је овима другим, који су накнадно постали ”новокомпоновани” вјерници сметало је све што је другачије од њиховог, па су почели да траже разлике међу народима и тамо гђе их није било, није ваљало да имамо ишта слично, или не дај Боже нешто што нас може повезати и зближити, него се морамо потпуно разликовати, тако на примјер, умјесто да нам постане највеће богатство језик којим говоримо и на којем смо се могли договорити без преводиоца, како да не дођемо у ћорсокак, нама је постао највећи проблем, јер је требало нешто мијењати само да нема ништа заједничко са оним са друге стране.

Нови, другачији „вјерници“ су замислили да су они на небу, а Господ на земљи. Заробили су себе у мислима, да је њихова вјера једина и права и да му се они једино правилно моле, а све остале вјере и њихове богомоље треба уништити, па су миленијумске цркве нестајале, као барут у пламену, а минарети вишевјековних џамија тонулу у земљу као каменчић бачен у море. Умјесто звона и езана у њима су ођекивале разне експлозивне направе. Нијесу то радили прави вјерници ни једне вјероисповијести, а тешко је замислити како су се тек осјећали док су гледали како њихове светиње нестају у облацима дима и прашине.

Исти они људи који су живјели тихо и мирно данас не могу без препричавања туђих живота, без уплијетања у њихове воље и невоље, то је постала духовна храна, не бирају ни мјесто ни вријеме, заборављајући да имају свој сопствени живот. Свак као да вири у туђе двориште и прислушкује шта се тамо прича. Сви обнављају, гђе им могу приступити своје богомоље и граде нове цркве и џамије, али често умјесто тихе молитве, наравно како која вјера налаже, у вишенационалним срединама се осјећа дах нетрпељивости испољен кроз препирање, је ли се јаче чује звоно или езан и које више смета ономе другоме, који се другачије моли Богу, не знајући док год будемо упорно тражили разлике и оно што нас раздваја и удаљава, умјесто сличности и умјесто онога што нас спаја, џаба нам молитва, неће нам Бог помоћи, ако не помогнемо ми једни другима, односно сами себи да пребродимо кризу и повратимо изгубљено повјерење.

У томе настојању да будемо другачији, млади, без обзира на вјеру и нацију се труде да што мање буду они, па се поистовјећују са ‘познатим’, углавном о којима се  пише и прича, па макар то било и у најгорем контексту, не траже идоле у врхунским интелектуалцима, научницима, књижевницима, сликарима, спортистима и онима са врхунским интелектуалним способностима и не поистовјећују се са нормалним радним људима,  него у политичарима и политикантима, у старлетама и тајкунима, у онима који су се „снашли“ да дођу до новца незарађеног на поштеном раду и нормалним људским вриједностима, него на оним које се данас мјере, маркираном гардеробом, тетовираном кожом, силиконским грудима и уснама, а беспослени момци се хвале анаболички напумпаним плећима и мишићима, златним ланцима око врата на којима су окачни крстови од „оке злата,“ као знак вјере у Бога.

Садашњост је једино стварна и не могу је измислити, ни стари ни млади па живе у илузијама прошлости и свијетле будућност, које су толико примитивне, да им се чини да се оне лако могу претворити у стварност, те се сумануто боре за њих, али на њихову жалост, таман кад им се учини да су на дохвату, оне се истопе и нестану, као звијезде падалице, па им се угасе и оне које на небу здраворазумских људи стално сијају, а потом јадни, у таквим илузијама остану и без садашњости. Људи су очајни јер су пропустили живот, па иако је све то илузија, иако не постоји и нестварно је, то је и даље једино што их одржава, онаквим какви јесу.

Свако моје писање је углавном перцепција мога живота и доживљај онога што се догађало и догађа у мени и око мене, па и ова прича не би имала смисла ако са двије реченице не кажем о своме мјесту у овим дешавањима, што се углавном своди на то да сам схватио кад се угасила држава моје младости и кад ме изневјерила моја партија, угасило се и моје интересовање за активно бављење политиком, јер сам схватио да је идеологија највећа заблуда која управљаја људским понашањем. Идеологија је управљала са мном и усмјеравала моје мишљење до моје четрдесетпете године. Када сам се опекао на заблудама предходног времена, схватио сам да су идеологије заблуде и напрасно се у мени угасила вјера у политичко и вјерско идолопоклонство. Покушавали су од тада, не једном него више пута, на више страна и на више начина, да ме укључе у политику и да  управљају мојим животом, али им није успјело, иако знам да са тим нисам ништа добио, а да је среће не бих ништа ни изгубио, али ваљда је довољно једно разочарење и нисам видио разлог да имам потребе излагати се новом стресу, по истом питању, кад сам се једном успио ослободити окова идеолошке заблуде. Али,  ма колико се трудио да се искључим, стално сам окружен људима, који покушавају да ми кроје живот по њиховој мјери, осуђују или хвале и када не знају ништа о мени, те тако, колико год се човјек  труди да да што више од себе, никада неће бити схваћен, па он сам, касно схватити да је у политици много празне приче чији је главни производ гола лаж.

– За кога си?

– А, за кога треба да будем?

– Како нијеси полудио, на нервно?

– А, што бих полудио?

Ово су два најглупља питања која су ми често постављана задњих година, а на глупа питања се може одговорити само глупим, не одговором, него питањем. Неспојиво је са мојом интелигенцијом да би човјек који часно ради у здравственој установи, по размишљању оних који на исти начин размишлају и о религији и о полтици. Како да се опредијелим са неким ко се у политици, од деведесетих на овамо овако опређељивао, као да бирамо љепотицу или перјаника, не некога ко ће водити државу:

– Љепши је Момо!

– Е није вала, но Мило!

– Височи је Мило!

– Није брате, но’ Ранко!

А у религији:

– Јаче звони звоно!

– Није но’ езан се даље чује!

Тешко се договарамо; ко је љепши, ко височији, ко гласнији, ко коме више смета, ко је старији а ко млађи, ко се правилно Богу моли, који је митрополит прави, а 90% нас јадикује како се тешко живи, али никога не занима шта политичари на промотивним скуповима причају и шта стварно раде да се поправи социјално стање у држави, него да се чује ко је кога више испљувао и наружио. Код појединаца је мржња толико изражена да међу њима има оних који мени овако небитном за друштвена збивања у земљи, не у шали него озбиљно кажу, ако објавим какав текст на рожајском порталу да сам се поисламио, или на ваљевском порталу, издао сам свој народ и Црну Гору и радим за Србију, ако поменем другове из Хрватске, покатоличио сам се, иако текстови ни најмање нијесу имали религијску или политичку конотацију.

У религијском смислу, не вјерујем у идолопоклонство. До деведесетих, прошлог вијека, а то је већ у петој деценији живота, био сам радник, члан радничких савјета, комисија за именовање директора, дисциплинских комисија, комуниста који није ишао у цркву, у Бога сам вјеровао сасвим довољно, таман толико да знам кад су ми ђедови славили крсну славу, коју и ја скромно обиљежим, кад је Божић, а кад Васкрс. Нијесам хулио, нити се превише молио, али се никада не бих усудуио бацити бомбу ни у једну богомољу, радије бих то препуштио великим вјерницима, који мрзе сваку вјеру осим своје.

– С ким си?

– Ја сам одавно сам са собом, с’ Богом и с народом.

Одавно, сам са собом, са својом породицам, са здраворазунским људима, неострашћеним пријатељима, ни у вјери ни у политици, никада не правећи разлику које су вјере и нације и којој партији припадају, и хвала Богу да их имам.

linija-post Текст је објављен на порталу Avlija.me:ПОГЛЕДАЈlinija-post

Facebook komentari

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *