У вртлогу времена (Из романа)

РИЈЕЧ АУТОРА:

~ ИЗ РОМАНА ~

 

Живјех у пет држава, а нигдје се не селих. Пет домовина, или отаџбина. Сваку сам волио, за сваку се борио, а оне су ме издавале. Нијесам срећан  што сам преко ноћи постао полиглота, па пишем и говорим неколико језика. Моја генерација је учила један, који се звао српскохрватски, или хрватскосрпски, било је наизглед свеједно. Свакако мени је најдрaже и срцу најближе ово писмо и ових тридесет слова, која сам прва научио из свог Буквара, којега се одлично сјећам и послије 65 година, као и моје свеске уских и широких линија у којој сам их почео писати. Седамдесет двије године. Доста је мијењања земаља. Дошло је вријеме да се прије пресељења у неку наредну, у којој ћу се вјечно скрасити, преселим у моју књигу и дам прилику свима, који пожеле да је прочитају, из било које новонастале државе, било којег народа, било које вјере или политике, да ме могу критиковати, кудити, можда и хвалити. Прича аутобиографска… животна, психолошког карактера, перцепција доживљаја, онога што се у турбулентном времену догађало и догађа у мени и око мене. Оцјена живота, процјена наметнутих околности, можда и подсвјесна жеља за ослобађањем од доживљених непријатности. Доживљај самога себе, људи и природе. На основу личног примјера промишљање човјека у ратним условима и турбулентним временима. Нијесам могао, иако сам покушавао, избјећи да се не дотакнем политике, јер је веза између униформе и политике веома тијесна. Уз то, човјек је друштвено биће, па хтио не хтио, и ако није активан, он је принуђен бити у политици. Да би разумио људе са проблемима, мора се бавити њима, ући у суштину њихових тешкоћа и све то некако проживјети.

БЕСАНА НОЋ:

ПОГЛАВЉЕ ИЗ РОМАНА

(1/2. 10. 1991)

Да ноћас није брујања овога хеликоптера који кружи изнад околних брда, још би ми теже било искушавати ноћну тишину без тренутка сна, пошто је сваку њену драж однијела бујица тешких мисли. Колико пута сам до јутра погледао фосфорне казаљке сата на руци, које су једине свијетлиле у овој помрчини и давале ми наду да ће ипак сванути, иако се никада овако споро као ноћас нијесу помјерале. Колико пута сам се у вртлогу мисли питао: хоће ли свитати, хоће ли пролазити ова тешка, бескрајна ноћ, и ова ноћна мора, која је у мој ум смјестила тешко бреме мисли, питајући се има ли ишта теже од бесане ноћи, у исто вријеме закључујући да је неко мудар за увече смислио поздрав: Лака ти ноћ!

Потонуо сам у њену помрчину и у безизлаз својих мисли чекајући нови дан у којем ми ништа неће бити јасније него ноћас. Остаће исти привид и заблуда, али не могу мисли зауставити, оне саме надолазе, комешају се и мијешају, мијењају свој ток, час су овдје, час тамо гдје су ми браћа, па онда прелете на дјецу, иако знам да бар они овога тренутка спавају и да су безбједни. Гара их, уз изузетну помоћ своје мајке, брижно пази, иако сваки дан иде на посао.

Размишљам о старој мајци која је сама у трепачком невидбогу. Знам да ни она ноћас не спава. Знам о чему размишља. Брине стара мајка, као и свака мајка, о својој дјеци и пита се: „Ђе су ми синови ноћас? Како им је? Шта ће бити с њима? Зашто су морали њих тројицу повести? Може ли бити да је ово поново рат, да ће ми ђеца изгинути? Зар није доста што ми је брат од двадесет година, 1943. године, у Бици на Сутјесци дао живот за Југославију, за братство и јединство наших народа? Је ли могуће да се ти народи пола вијека касније међусобно бију? Имамо ли ми стварно непријатеља, или га је неко измислио? Прича се да су Сава Ковачевић и његова бригада свјесно жртвовани на Сутјесци, зарад неких других циљева, па може ли бити да и у овој, како сам чула да је зову ′Савиној бригади′, жртвују и нашу ђецу?”

Мајка само зна да смо у војсци, негдје тамо на несретном ратишту, али не зна гдје. Како би стара неписмена знала, кад ни ми нијесмо знали куд идемо и куд нас воде, док нас нису овдје искипали. Да, баш тако, искипали су нас, без објашњења што смо ту.

Гара ми је јуче послала писмо по неким људима из “Монтекса”, који су дошли са руководством Општине да нам дају подршку и охрабре нас:

„…Урош се јавио телефоном из Билеће. Рекао си ми да си молио за Милорада да га не  позивају и да су ти обећали, али ништа од тога. Позвали су га, и он је негдје тамо. Ишла сам у касарну и молила да га пуште. Када  поменем два ђевера и мужа, прекину ме на пола реченице и кажу:

‒ Не можемо ти ми ослободити мужа! Не бој се госпођо! Није само твој муж на ратиштy!

       ‒ Нијесам дошла да молим за мужа, него за ђевера. Стара свекрва је сама на селу. Oн живи са њом, са својом мајком. Најмлађи је од браће. Није ожењен, па је мајка сама и нема јој ко помоћи и припазити је. Зар мора поред четири сина, бити сама. То је село, кућа на самштини. Као и свака мајка, брине о својој ђеци. Да није стоке о којој мора радити, иако слабо може, дошла би овдје да буде са нама, па би јој, колико толико, лакше било. Онда они тобоже буду фини и кажу: “Најдаље за дан-два биће враћен“, али, ево, поново ништа...

…дјечаци су добро и добри су…  Дјеца у трећем и петом разреду знају да се у рату пуца и гине. Зато су њих двојица, старијих, потпуно  свјесни да се тамо гдје си ти догађа нешто страшно и да вреба опасност. И они стално гледају вијести. Покушавамо да их склонимо, а како кад се стално зури у телевизор. Тако се и у њиховим мислима стално подстиче сумња и обнавља страх за живот оца. Надам се да ће се ово лудило брзо завршии. Пуно бринемо. Можеш мислити, и мали када приказују Мостар и аеродром, пита: “Јесу ли оно тајови ‘виони“. У недјељу смо му, без твог присуства, прославили други рођендан...“

Није ми свеједно што се у њихову невину дјечју психу сије такав садржај и што су прије времена изложени инструментима медијске пропаганде и политичких дезинформација, које непрекидно бомбардују њихову безазленост са свих четири-пет канала, колико их има, на којима се само приказују војници и рат.

Ни минобацачки плотун негдје на даљину није умирио моје суморне мисли. Не знам зашто сам се баш тада сјетио да и брат од стрица Миња има распоред у истој јединици и позивају га на војне вјежбе у исто вријеме када и моју рођену браћу.

Покушавам по ко зна који пут да заспим, питајући се о чему ја размишљам у овој дугој несаној ноћи, у страху који није од непријатеља већ од нечега у мени и од нечега са ове стране, јер знам да у војсци, а посебно у рату, нико не мисли својом главом, па и они најпаметнији изгубе разум. Нашао сам се на овоме мјесту, не својом вољом, него вољом оних који су нас охрабрили и убиједили да смо ту због праве ствари. Нијесу они случајно ту гдје јесу, него смо их ми довели. Имали су наш глас да баш они буду владари наших судбина, па сад немају потребе да нас питају гдје ће нас ставити, него морамо слушати. Они су горе, а ми смо доље. Њихово је да наређују, а наше да слушамо. Могу ноћас да мислим шта ми падне на памет, али не могу ништа да учиним, па ни да побјегнем по овој помрчини. А и какав бих ја то човјек био када бих оставио другове на некаквом фронту, којега уствари овдје још нема, само су се синоћ кроз војску пронијели гласови са другог фронта да тамо има погинулих. Све то ме некако трује и усађује ми сумњу, а опет негирам и опонирам сам себи. Нијесу нас ваљда наши млади државници, на које смо поносни што су најмлађи у свијету политике, а тако мудри и паметни, послали овамо непромишљено. Знају они како се воде државнички послови у оваквим ситуацијама. Јесу ли прије педе-сет дана сва средства информисања брујала да су никшићки љекари и медицински техничари издали интересе државе и свој народ? „Бацили су оружје.” Је ли ме директор болнице звао на разговор? Је ли ми рекао: „Mора се ићи, нема друге“? Јесу ли приво-дили, па и затварали оне који се нијесу одазивали позиву? Кажу ли нам: „Oвдје се брани Југославија, овдје се брани Црна Гора“? Кажу ли: „Oво је рат за мир”?

Ова два посљедња питања су у мом уму ство-рила потпуну збрку и конфузију: Која то Југославија ако се већ војска повлачи из Словеније? Од које војске се бранимо? Добијамо ли информације са средстава информисања која су нам доступна да Туђман говори: Хрватска до Котора и до Никшића? Која је ово ЈНА кад кроз њу посљедњих дана пролазе којекакве шићарџије са разним обиљежјима добро-вољаца, осим неколико часних појединаца који су дошли да буду уз синове јединце, и оних који стварно вјерују, као и ми, да се овдје бране Црна Гора и Југославија и који слушају команду, а не иду по околним селима, као ови први, из само њима знаних разлога. Јесу ли домаћини са територије никшићке општине и јунад, а не само јагњад, клали и слали да нахране војску? Је ли та храна стизала до војника на положајима, или је поново враћана у никшићке месаре? Зашто наш глас нико не чује? Јесам ли команданта моје бригаде молио да најмлађега брата врате кући, као што сам, прије него сам овамо отишао, молио потпуковника, координатора у вој-ном одсјеку? Је ли он преко цијелог табака крупним словима записао име и презиме и чврсто обећао да га неће позивати говорећи ми: „Све ће бити завршено и није право да идете вас тројица браће.” Испуни ли обећање?…Не!

Питања без јасног одговора су надолазила у неком бунилу све док негдје у свануће, не знам кад, утонух у кошмар снова у којима је доминантна фигура био мој, прије двије године преминули отац. Уђох у неку велику просторију са дрвеним подом, која ме у маглини сна подсјети на салу запуштеног сеоског дома, у којем су се раније одржавали зборови Социјалистичког савеза радног народа Југославије. Велика задимљена просторија са старим патосом на којем су се даске расушиле, између њих се указују празнине, олабавиле су и шкрипе под ногама. Нема у њој намјештаја, нема ни клупа. Људи измијешани у цивилном и неким војним униформама, сједе на поду около при зидовима, и једни и други неуредни и запуштени. Отац улази у просторију, огрнут дро-њавим војничким ћебетом, од кољена надоље голих ногу. Иде бос, по даскама које шкрипе под ногама. Оде десно и сједе међу људе. Кренух и ја да сједнем поред њега, али ми не даде. Љутито одмахну руком, прекори ме и отјера, ријечима: „Бјежи! Бјежи од мене! Шта си навро, ка да немаш ђе друго сјести но ође.“ И не сједох поред њега, нити се наљутих што ме гони од себе. Окренух се и одох на другу страну, а гдје сам се уставио и да ли сам негдје сјео или изашао из те просторије, не знам. Сан се прекинуо или га се даље ујутро нијесам могао сјетити.

Је ли покојни отац у моме сну дао одговор на сва ноћашња и наредна питања у вези са овим ратом? Било је то посљедње питање, које сам себи поставио ове ноћи. Иако нијесам сујевјеран, ујутру сам почео тумачити значење сна.

Детаљније о роману

У цијену урачуната достава

Контакт