Послије пораза османлијске војске у бици на Граховцу 1858. године, херцеговачко становништво под турском окупацијом је осјетило да му се указала прилика за ослобођење својих територија, па се листом дизало на побуне; устанке и ратове заједно са црногорском војском против Османлија. 1862. године одиграле су се двије значајне битке. Војска Дервиш-паше Ченгића претрпјела је пораз у Дуги, па је паша смисио стратегију, да исте године, негдје пред јесен, другим правцем с војском допре до Никшића. То су осујетили Херцеговци и Црногорци и направили му засједу у Кити никшиићкој. У тој бици је погинуо вођа херцеговачких устаника, војвода Јован Баћовић, а на другој страни бригадни генерал Салих-паша.
Причу не причам због војвода, дервиша и паша, о њима се писало и пише, и углавном све се зна о боју и о њима. Не зна сништа о једном из сјенке, из другог реда; који је вјероватно у тешким тренуцима био испред великих, и без којега и којих није могло бити ни великих војсковођа ни великих побједа. Без којих се није могла извојевати слобода. За разлику од осталих прича ову о гробу једног незнаног јунака из тога боја, испричаћу у сонетном вијенцу од четири сонета, истинито без мнего метафоричног, а по истинитој причи наших предака. Наши ђедови и наши очеви, па ми чували смо тај гроб као највећу светињу. Истина нико га није одржавао, али га нико није смио ни оскрнавити. Поткита се скоро раселила. Млади и не знају за мјесто по називу Гроб Докнића.
Даље причу читајте у сонетима:
НЕ ДИРАЈТЕ ТО КАМЕЊЕ
(Гроб незнаног јунака)
1.
Памти Кита зле и несрећне дане
Какве тајне ова планина крије
Шта се све по њој дешавало није
Не може у једној пјесми да стане
Османлије преко ње навријеше
Хиљаду осам сто шездесет друге
Не иде им се више преко Дуге
Да са рајом проблеме разријеше
Херцеговци и Црногорци спремни
Дочекаше Дервиш-пашину војску
Многима су ту још остаци земн
Стари наши су знали за једнога
И погибију његову херојску
Гроб му чували као дар од Бога
2.
Не дирајте то урасло камење.
Није то зид обични, него рака,
Одавно заборављеног јунака,
Тада постављено као знамење.
Злијем путем преко Зле Горе дође,
Да Османлије на Кити дочека.
Од боја прође, скоро два вијека,
Под гомилом кости вријеме глође.
Сто педесет година, хумка стоји,
У врлетној Кити вријеме броји,
Нико је не дира и не поправља.
Под њом лежи, млада јуначка глава.
Старим је то била светиња права.
Рекоше: зато је дират не ваља.
3.
Очеви испричаше причу тужну.
Живи Поткитом ова нарација,
Прича је већ пета генерација,
Као успомену на прошлост ружну.
Временом су године пролазиле,
Сигурно, ова прича није празна.
Добро се памти преноси се и зна,
Да су му сестре на гроб долазиле.
Два дана и ноћ су у Кити биле
Кажу; траве и горе су плакале
Док су њих двије над гробом кукале
Нијесу ништа брату оставиле
Само су откинуле своје косе
И данас их неђе Анђели носе.
4.
Сестре су косе, на зелену грану
Окачиле четири плетенице,
С’ тјемена отргнуте немилице,
За вјечити помен на братску рану.
То дрво на ком су косе висиле,
Споменик је било на вакат прошли.
Све док су неки други људи дошли,
Нису га дирале ни више силе.
Ти људи у потрази за зарадом
Стару зелену липу оборише
Те више не цвјета и не мирише.
Овђе одавно живимо са надом.
Неко ће од његова рода стићи,
Споменик јунаку достојан дићи.
***
03.10.2018. године, у мјесту Поткита, тачно 157 година након боја у Кити.